Просветни гласник

394

ОЦЕНБ И ПРИКАЗИ

спомен и славу оцу наше новије књижевности. Од свих тих говора најиотпуиији и од највећа зпачаја је говор проФ. Вел. Школе Љуб. Стојановића, у свечаној седпици Академијскога Савета Велике Школе, 30. септембра 1897. године. Тај је говор штамиан у Гласу ГјУ и отуда је посебно оштампан у књизи, чиј натиис горе исиисасмо. Академик и проФ. Стојановић, као најистакиутији научпи радник иаш на ироучавању српскога језика, говорио је о Вукову раду на српскоме језику и иравопису, — иајвећем и иајзначајнијем раду великога Вука. 0 жипоту Вукову изнетн су у овоме говору само најкраћи помени, па се одмах говори о његову раду па. преображају књижевнога језика и нравоииса нашега. Да би се могао што иотпуније схватити огроман значај Вукова рада, врло је потребно упознати се са стањем и књижевним приликама у нашем народу у времену, кад Вук почиње свој рад. Овога ради проФ. Стојановић, одмах у почетку свога свечанога говора, и црта те прилике. Поменувши како су крајем 17. а у почетку 18. века већ биле такве прилике, да наш народии говор постане књижевним језиком, указује на ондашње политичке и просветне прилике, рзди којих ночеше Србима долазити из Русије, у првој половини прошлога века, у великом броју школске и црквеие књиге, које ометоше ириродни развој нашега књижевнога језика п учннише да мосто народнога говора нашим књнжевппм језиком постане нека мошашша рускога црквенога п словенскога језика, чиме се за кратко време тако далеко отерало, да је сваки писац, па чак и у свакој књизи својој, писао другим језиком. Доситије устаје нротиву таквога стања у књижевности и огледа да се народпи говор узме за књижевни језик. Настаје велика иометња у књпжевностн новодом овога; сви који су што писалн, или и ииаче сиатрали, да ваља да се умешају у питање о књижевноме језику, деле се у три партије : једни пристају уз Доситија и траже да се народни говор узме за књижевни јсзик; други хоће да се црквени словенски јозик задржи као српски књижевни језик; трећи нак, најмногобројнији, не пристају ни уз једне ни уз друге, већ хоће „да српски језик као покварени свињарски и говедарски поправљају, мешајућп га са словенским" и стварајући тако нарочити „славопосербски" језик. У тако неповољиим ирилпкама за преобралсај књижевнога језика н правоииса почнње радитп неумрли Вук! И сам Вук у почетку свога рада на српскоме језику и правонису није поимао значај и последице

свога рада. Он је иочео радити са ирилично непоуздања у своју снагу, и сам још не ноимајући потпуно шта може и шта хоћо. Тек касннјс, кад нристалице ондашњега стања у књижевности нашој нрихватише борбу, коју јс Вук иемнновпо морао изазвати својим одлучпим захтевима о унрошћавању правописа п о замени „славепосербскога" језнка народним говором, Вук је кристализовао своје мисли о срискоме језику и правопису, и схватио зпачај борбе, коју је већ првим својим књижевним пословима био повео, п у његову раду видимо одмах нуно н одређености и одлучиости. Према овоме, у Вукову раду на срнскоме језику и правоиису могу се јасио подвојити три иериода, који су у овоме говору леио уочени н оцртани. У првп псриод Вукова рада иду његови огледи па српској граматици и издавању народних умотворииа, — све рађено на преноруку п подстицање великога Вукова учитеља н пријатеља, Словенца Копитара. У овим првим пословима Вук, као и сваки почетпик, сам собом није поуздан, нпје на чисто с тим шта хоће и може, без одлучности, јс тако потребно у пословима, које је био у ондашњим приликама предузео да ради. Грдпо се намучивши око своје Писменице, он је пушта у свет тек да се „зна стаза, којом би се други могао лакше усудити да пође". Народне несме штамиа, још и не ноимајући велики значај њихов, те пх предаје читаоцчма са жељом, да ће се иаћи ко „којега је Бог даром иеснотворства обдарио", те ће свс збиркс народних песама прикуиити и претрести, „а неке несне и сам по вкусу н по начину рода свога сочинити, и тако од свију оии мали собрања једно волпко дело начинити". 0 дијалектима говори и пеодређепо и нетачно. Па н језик у њоговим књижевнпм првинама није у свему без замерака. Али мимо све то овај ирвп период Вукова књнжевнога рада зпачајап је за сав каснији рад његов, који је тако значајан за нашу књижевност. Ту је зачетак свему њсгову раду па српскоме језику и прзвопису. Други период Вукова рада обухвата време од 1815. до 1818 годипе, до нојаве Српскога Рјечннка. 'Го је „ доба учења и рушења тадањега стања у књижевности". У овоме иериоду свога рада Вук наставља купљење и објављивање пародних умотворина, иочињо се бавитп књпжевном критиком, прикупл>а грађу за Сриски Рјечник, отпочиње отворено иолемику око правоииса. У његовим списима из овога времеиа „вејесасвнм други дух". „Он не очекује више ии од кога да нзведе књижевност иа прави иут, већ се узда сам у себе. У језику се ослободио сасвим од старих традпција Стил му је јасан н разговетан, тон оштар и одсечан " У