Просветни гласник

454

ПАУКА И НАСТАВА

„26. Учитељи су сви обвезани свима пункто„вима настављенија овог, јЛод казњом дишења зва„нија свог, удовлетворавати. 1 ) „П. №. 193 „11. августа 1838. „ Крагујевцу. Попечитељ просвештенија и верховни надзиратељ Карантина генерад-мајор Стефан Стефаиовић с. Р." Од^колике је вредности ово настављеније за време кад се појавило, казује се само собом. Доста је само поредити сва она наређења, која сс у њему находе са много доцнијим наредбама исте врсте, па да се увиди како је ондашњи попечитељ имао широке погледе на задатак основне школе. Па ни на томе се није зауставио стари попечитељ „Тенка". Знао је он врло добро да није било лако остварити све захтеве настављенија, јер затај посао нпје имало довољних учила и уџбеника. Осим часловца и псалтира, које је још 1836. године штампала Државна Штампарија, „Руководства к аритметики за кнежевско-српске школе" штампано у Београду 1833., које је по други пут штампано 1837. год.; других уџбеника није било. С тога 25. септембра 1838. „Теика" напише писмо тадашњем митрополиту Нетру, у коме је тражио да се преко вештих људи постара саставити за школу бар катихизис и малу свештену историју. Што се тиче буквара изгледа да су се до год. 1839. служили по основним школама ЗориЛевим букваром, који је оштампан 1838. год. у Београду, и који је носио наслов: г Малшп УчителЂ или Србски Букварг садржават Н)Шп у себи иравила церковногг и гражданскогг чи„таџл, нуждне молитве и многе иолезне иредмете „за Србску дЂчу." Ова је књига у 8° страна 43. „А за ноуке у хришћанској науци норед ових мо„литава из Зорићевог буквара могла су деца учити „нрве основе хришћанске науке из књнжице, коју је „такође саставио горе поменути г. Л.. Зорић : „ Кратко „хргстиннско иоученге за сербску дЂцу, сг Рускога „езика на Сербскш иреведено. Сг одобренгемг дуЂ ховне власти издао г. Л. 3." у Београду 1837. год. Између осталихрадова поиечитеља Стевана Стевановића, треба да наноменемо још и ово. 11ошто је наредио програм и дао упуство учитељима како да раде а како да се владају, требало је поставити лице које ће водити надзор над иросветним радницима у основним школама. С тога је месеца новембра установљено главно директорство свију државних основних школа и постављени су уиравитсљи ') Ово настављеније узето је из Гласника срн. уч. друштва књ. XXIV. етр. 125—130.

школски. За главног директора ностављен је Ђорђе ЗориК\ х ) а управитељп „главе учитеља основних школа" постављени су били по нахијама. (свршиће се) Ј1АТИНСКА КЛАСИЧНА ПРОЗА У СРПСКИМ ПРЕВ0ДИ1А ПРИЛОГ ЗА ХИСТОРИЈУ СРПСКЕ КЊИЖЕВН0СТИ НАПИОАО -ј- Шил. Р. Димитријевић (Наставак) У овим цветићима својих радова огледао је Цицерон да подмлади своју старачку спагу — јер је сва прилика, даје ово делце писано 708. године после оснивања Роме — у новим беседпичким пословима, па кад му диктатура једног силника није давала могућности да каже све, шта му на срцу лежи, наиисао је ораторским стилом шест малих, али дивних, одломака, у којима је прегресао шест најлепших изрека стоичких. Мисли, које се овде отржу чистом патриотском осећању, тако су бујне и силне, да куљају као лава из вулкана, и само је Цицерону било могућпо, да брзину њихову достигне витком стилном готовошћу, да да досгојне одеће тако врсним мислима. Сваки иарадокс за себе је беседа, која би се могла изговорити на каком патриотском скупу и извојевала би сигурно себи толико исто успеха, колико и најлепше беседе ког одличног говорника. И ако игде, то зацело овде, у „парадоксима" Нема преводилац ништа друго да гледа и постиже, до само то, да до крајности тачно преводи стил његов, да ниједно не упусти, да комнозицију свих реченица одржи онаку исту, кака је у оригиналу, докле је год то могућно, и тек ће нам на тај начин изнети тачап и досгојан нрсвод Цицероиових „парадокса", у којима је полет беседнички диван а стилна ленота така, да достиже узвишеност мисли. Ако је велики Романин био ученнк оне Филозофије „која доноси обилност у беседи", као што сам каже, онда је то од свих својих мањих радова овде најсјајније доказао. Излишно је и спомињати, да Светић није изнео онако, као што треба, дух и стил Цицсропов у овом делу, а да ли га.је разумевао и знао, то се не види ни откуда. Она пак његова слобода, којом он тако располаже у сасвим произвољној компознцији, врло често сасвим независној од оригиналне, јасно показује, да је наш преводплац схватио овде мисли, као главпу ствар, ') М. ИетровиА ор сИ стр. 766.