Просветни гласник

456

НАУКА

И НАСТАВА

рочиа срца [јер је он честитост и слави претпостављао] такав човек, кад јејош обдарен неограниченом владом над језиком и етилом, моасе поузданим својим делпма учинити беспримерне користи човечапству. А кад је још такав човек, поред огромног свог знања и неке узвпшене могућности у мишљењу, снабдевеп још и толиком искроношћу, да на постављена пптања одговара с&м спуштајући се у нашу низипу, на домак нашем схватању, он онда чини и релативне и апсолутне користи. И Цицерон, ако их је иг/е учинио, ако је ма којим дегом својим припео, да међу људма буде мање предрасуда и да своје грађане снабде књигом, у којој ће наћи увек утехе и обране против толиких зала у животу, ако је макојим својим радом заслужио да иопесе име људског добротвора, то је заиста учинио са ових пет класичних књига. Као што је трима својим „златним књигама" дао људма и целом свету најтачнији појам о дужностима човековим и изнео пм најдивније поуке, шта треба радити у ком случају колизије у човековим разним дуашостима и користи, као што нам је тим књигама дао у неку руку пајвећег и најбољег унућивача у овом земном животу, тако је са својих пет тускуланских књига успео, да нам облагороди дух, ојача осећање и избије сваки страх н бригу, страст и ножуде. Он је у овим својим радовима показао највећу снагу, да човека тако ублажи и умири у животу, да му се у том погледу није ниједан од свнх писаца светских ни приближио довољно. Он није бранилац, или бар пеће да нам иамеће ни песимистичко ни оптимистичко гледиште, он се не понаша као идеалиста ни као реалиста, ни као спекулативан фплозоф нити Филистар, већ практичким судијским погледом мерећи свачије мишљење да је сваком за нраво у сумњивим случајевима старајући се, да нас и ту помогие својим разлагањима, а пресуђује право без љутње и милосрђа, ко у којој ствари има једино права. На тај начин он избира оно, што је најбоље и то нам износи н показује, а то све на такав начин, да нас заноси и осваја, да нас натерује и приморава, да га читамо н љубимо због беснримерне слаткоће његова стила у обичном говору, и пајвеће узвишености његова духа, кад га мисао, па онда одмах начин излагања, ионесе куд више. У најлепшем облику изнесене су овде најдивније и најозбиљније поуке, V најкитњастијем руху појављује се овде истина урешена вештачком руком Цпцероновом, па кад човек свакојако гине н жуди за истином, да како ли ће му она тек тада пријатна бити, кад је угледа тако украшену. Гекосмо, да Цицерон у овим књигама није пи реалиста ни идеалиста, ии песимиста ни оптимиста, не држи се ни

Платона ни Аристотела, нити се поводи за Зеноном пли Епикуром, он је овде једино у свим својим филозофским списима онако оригиналан филозоф, као у књигама ,0 дужностима". Па и ако Цицерон није радио ио нарочитом каком систему већ донде изнесеном, ипак су му мисли у свакој посебице књизи тако тесно везане једна за другу, да једна без друге не само што нема пикака утицаја, него често и никака смисла. Зато нас је веома изненадило, кад смо видели, да у овом преводу Живаповићевом није почето спочетка превођењем, но из среднне и да пнје доведепо до краја, него опет остављено нц средини. Колико је ово безразложио, а у овом делу не само без пкаког утицаја, него и без икаког смисла, није потребно говорити, али нам је на први иоглед било дало бар другу наду. Ми смо знали, да се у других народа почесто налази преведених појединих парчета из неких већих дела само „због елегаиције у стилу [о!) е1е§ап1;1ат в1уП ], па смо се понадали, да нам је преводиЛац пружио бар ту корпст. Али смо се па брзо уверили о противном. Превод је ночео тако, да нема у себи ни оног величанственог периода у средини прве књиге, у ком је скуиио Цицерон све напред речене ствари у тако вештачки, искићени дивотан закључак, како само он може у најсрећнијим својим часовима, те према томе иревод", немајући тога, већ нема у себи једне погодбе па да буде леп. Затим је сав остали рад нреведен таким стилом и језиком, да је од њега бољи био и у каког најпримитивнијег писара, а некмо ли у „краља стплиста", како духовито иазива Цицерона један литерарни хисторик. Истина је, да је Живановић, протпвно Светићевом преводу „парадокса", преводио од речи до речи, али се тиме само још горе и више унропастио. Немајућп оиолико снаге и избора у речма код свога језика, колико је Цицерон имао у латинском, Живановић је преводећи онако ропски иадао у тако огромне граматичке и синтактичне погрешке против свог матерњег језика, да нам је показао пајбоље, на који се начпн може Цицерон у лреводу најрогобатније иредставити, кад му преводилац није дорастао за свој посао. Цицерон нам у Живановићевом преводу излази пред очи, као тако ништаваи стилиста, какав је могао бити само какав најгори „славено-сербски литератор" без икаког полета у исказивању, без икаке владе над јсзиком. То ропско иревођење, не Цицерона, већ латинског језика, чак је толико искварило начин излагања мисли у матерњем језику на и сам језик у преводу, да је Живановић бољи стилно и у свом оригиналном макаком писању [н. пр. у предговору к доцнијем издању целокупног