Просветни гласник

58*

НАУКА И НАОТАВА

459

су ученн мужеви чрезг жиле чувственне и п!;сноп^тл отворили себи повратакЂ, какогодт. и они, кои су сђ особЂнимг у животу иоведенгемг Ђога иочитовили. Овтгв звукомг напун4еее угаи оглуве, нити икада можете имати у себц блаженгегг чувствовангл; какогодЂ што Нилг, иа ономђ м$сту, кое се Катадупа назнва, сђ наивиши гора наирасно иада, и она! народЂ, кои около истогђ м'ћста обштава, иревстественостш овогђ звука чувства чувенл лишава. Овдђ в пак .ђ тако велик1и ц%логђ света, кои отђ нараздражителнгл обрашенЈл постае, звукв, да га слухг човеческШ никако поднети не може, какогодЂ што неможете у сунце да гледате, кое зрацнма своимђ зђницу и чувствованхе поб г ћждава". Навлаш сжо изабради исти пример, који смо и код Шимича употребшш, да би се што јасније видело, како ни Шимичеву невештиау стилну није постигао: ,Оиа подвучена места, без којих, као што се види, није ниједаи редић, иоказују погрешке, које се односе на неразумевањо латинског текста, иа кад смо их у том једиом одељку нашли толико огроман број, онда нам се може веровати да их нисмо још много више износили не с тога, што више не би било, но што се држимо правила. да треба само характерне изнети и тим обележити знање латинског језика у преводиоца. Треба, дакле, знати, да се иза сваке иогрешке, коју ми изнесмо као иример, крије још ириличан број исте врсте, које ми нисмо могли у овако скученоме раду изнети. А онака стилна невештина, кака је у Стаматовича, оволика скученост и незнање и свог и латинског језика — што се све најјасније огледа у XVIII. Сар. — заиста мора зачудити сваког човека, који ако ништа друго, а оно то тражи, да се бар тодико поштује стара класичност, те да јој којекаки преводп не убијају вредности код мање посвећених људи, којима превод замењује оригипал. Међутим код нас је у неку руку то постало правило, да људи мадо вичнији перу сматрају као за неко понижење штогод преводити, већ само пишу оригиналне ствари, као да би превођење доносило мање користи шш било мање часно. Нама се баш чини да тако мишљење није правилно, и ми држимо, да је леп и достојан превод каког узоритог

класичног дела много кориснији и часнијп посао, но осредњи па баш и врло добар оригинал. Давно је речено, да ниједна књижевност не може одлично развити своје снаге и постојано напредовати, ако је ие буде подржавала класичност, па мислимо е би излишно било, то чешће сномињати. Кад у целој класичној старини не би било више људи но: Л.икург, Солон, Леонида, Темистокле, Епаминонда, Сократ или Брути, Валерије, Капитолин, Фабије, Лентул, Фабриције, Катони а ниједан други писац но само Хор, Архплон, Аристо#ан, Софокле, Платон или Вергилије, Катул, Плаут, Јувенал, Цицерон, Тадит: па би ипак било од неоцењене користи проучити дух и живот људи, из чије су средине могли изаћи онаки характери и познати језик и дела онаких књижевиих великана. Тешко је се одржати и ири самој помисли на старину, а да нас не ноплави читав безброј величанствених имена, јер док смо једно поменули, а већ нам се намећу силна друга, све једно од другог нретежније, једно од другог сјајиије. Морамо, баш морамо једнако да иомињено неоцењене штете, које су нам починили нашн нреводиоци класичних дела, напосе прозе латинске, јер ти људи нису умели прозрети ни у ону характерну особину романског парода: да с временом треба најпажљивије рачунати, пажљивије но и с чим другим; а да њу беху упознали, опазили би како су драгоцено време своје изгубили ништа не радећи [само тим именом можемо назвати ту поворку штета, кад хоћемо да им опростимо, што нам они учинише]. А да се аисолутно нису ирихватиди тога посла, ми бисмо им били још више благодарни, јер ако не би их помогли, а оно бар ие би ништа худили утврђењу утицаја класичних књижевности, пошто су њихови преводи својом бескрајном рђавошћу само могди доносити све више штете кдасицизму у нас. Данашње негодовање огромне већине, и при самом том имену, последица је чисто њвховог рада, који се никако друкче није ни могао очитовати, а није могао, а камо среће да је то могло, неопажен проћи. (Наставиће се)