Просветни гласник

502 паука и

су на реду. Али припремање није само у томе да проучи саму ствар о којој ће предавати, него мора удесити читав план своје лекције. То ће га сачуватп од лутања за време предавања. Тај план мора бити еластичан т. ј. такав да се мозке прилагодити приликама које могу искрснути и да може одговорити на питања која могу понићи за време лекције. Алп костур тога плана не сме се видети. Што је више разноликости у методи којом учитељ излаже какав предмет све ће веће интересовање бити код његових ученика. 77. Греши ко много говори у својим предавањима. — Неки учитељи веома воле да на широко и на дугачко покажу све своје зпање пред децом. Ако учитељ мпого говори, он је онда или одвећ опширан у излагању својих предмета или својим ученицима казује више него што они могу схватити како треба. Није могућно да ученици из дана у дан пажљиво прате учитеља код кога је сав њихов носао само да га слушају. Баш кад би и могли то чинити, слабе би користи било од тога. Пажљиво слушање није оно вежбање духа које развија. Рецелтивни рад духа човечјега је пајслабији позитивни напор. Најбољи је онај учитељ који умс да с најмање речи покрене највећу умну дедатност својих ученика и да их заинтересује за своја предавања. Највећи део опога што има да се каже, треба да кажу сама деца, под руковођењем или упућивањем учитељевим. Ако учитељ одвећ много говори, он умори и себе и децу. Нека се причање сведе на наЈмању меру па ће се рад ученички нопети до највеће мере. 78. Греши ко у настави употребљава одвеЋ тешке и неразумљиве речи. — Велике мисли најбоље се казују простим језиком. Они који уче децу морају да употребљавају обичне, познате, речи, или их иначе деца неће разумети. Учитељи су склони да забораве промене које су сами прошли у свом умном развитку од времена свога детињства. Памет се детиња често буни тиме што учитељи држе као поуздано да она разумеју значење неких речи које су у самој ствари њима непознате. Учнтељ мора својим говором бити што је могућно бољи пример својим ученицима. Његов говор треба да је ирост, одабран, нодесан и тачан, како по изговору тако и по граматичком склопу. 79. Греши ко о именима ствари држи нарочите лекције. — Ако се у нредавању о разним стварима узгред номињу и њпхова имена, опда ће деца и та имена узгред научити, без каква особита усиљавања. Никад се ни једном детету нису давале

настава

иоуке о томе шта јс кашика, нож, или шта је столица или ма каква од онпх хиљаду ствари што их види у кући а оно им зна имена још пре своје треће године. Овај пут треба продужити и даље, и деци не давати нарочите лекције о именима стварн. Радећи тако ми им само отежавамо носао да имена науче. Учење имена не може деци никад бити занимљиво. А кад је и где је то баш потребно, онда јс правило да учитељ каже име какве нове ствари или њеног дела, па онда од ученика да захте да му именовану ствар покаже, али ие сме најпре показати ствар па од детета тражити да јој каже нме. Многи учитељи или родитељи пребацују што да деца уче речи као што су, на прилику, „паралелограм", „троугао", „полуострво" итд., јер, веле, да их она и не разумеју. То зависи од тога како су деца те речи учила. Ако је дете научило шта је троугао на тај пачин што је троугле уиотребљавало, и рукујући њима већ свикло и њихне карактеристичне одлике, онда ће му реч „троугао" бити тако исто разумљива као и „столица". Иетогодишње дете у обичном разговору употребљава речи које су по изговору често дуже и теже пего горње, на пр. кишобран, сунцобран, степенице итд. Имо какве сгвари је за дете увек од слторедног значаја; њему је увек главно и највише га занима шта је и на што је каква ствар. И ако дете ово може да научи, онда му неће бити ни мало тешко ни да јој име изговори ни да га занамти. А без иојма о самој ствари име је само један звук без икаквог васпитног значаја. 80. Греши ко наставу одвећ олакшава. Неки мисле да је сва учитељева дузкност само то да у настави сваку ствар што простије објасни. Учитељ, веле они, треба да од знања гради благу и слатку храну, коју ће ученицима давати у хомеопатичким дозама. Ако ученици наиђу на свом путу на какав камен, онда је ту учитељ да га уклони. Месго да се његови учеиици с њиме пењу на висове знања, његова је дужпост да висове поравни, и да им чак начини добар пут и кроз равницу само да би њима било што лакше и угодније. Разуме се да учитељи који на оваким начелима раде свој посао, само затупљују разум својих ученика. Учитељу је нак задатак: а. да своје учеиике научи да тешкоће сами савлађују; б. да тешкоће каквога предмета распореди по неком реду и на впше стуиања, ирпродно ноређаних ; в. да ове ступње расиореди по времену и по разредима; први ступњи, одиста, треба да су веома мали;