Просветни гласник

НАУКА II МЛСТЛВА

503

д. да избегава „олакшавања" колико је год то могућно. Нека учитељ објасеи природу оне наставне грађе која је у уџбеиидима нли иначе, и о којој деда треба да размишљају; адн нека не мислп он место њих. ђ. ако је баш објашњавање иотребпо, онда нска јс јасио, одређено и кратко. 81. Греши ко пропушта ма какву прилику да му ученици уче сами радећи што је више могућно. — Једно од основних начела у настави јесте да деда уче радећи. Еад се ово начело лепо изведе онда од њега долазе две велике користи: а. оно развија извршну моћ човекову, а воља је највећа сила коју учитељ треба да развија. б. то је најпоузданији пут да се одржи пажња. Ако дете нешто ради својим рукама, оно мора бити пажљиво, јер само његова, и ничија друга, намет, може управљати његовом руком. Треба иматп на уму да су чула, у најбољсм случају, само слуге нашега ума. Она проносе утиске мозгу, алп тачност, јачина и истрајност утисака зависи од мозга. Чула пе граде мисли, она само дају уму грађу од које се мисли стварају. Она спроводе мозгу безброј утисака на које он и не обрати пикакву или тек слабу иажњу. Мисао се не може у опште ни развити ако душа наша не прима утиске, а кад се мисли у нашем уму и створе, оне се ту могу задржати само вежбањем. Захтевати да ученици уче радећи сами посао, то је једина метода која апсолутно захтева да се испуне сви они услови који су нотребни да се мисао и схвати и одржи. На тај се начин пажња веже, и мозак не само да прима утиске него их претвара у мисли, које одмах затим иа самом послу и примењује. Не треба знање само стећи, него га и на какав посао унотребити, и то употребити га ако је могућпо тако, да нам и наше руке на том послу раде. Некада су се на пр. наставници хемије задовољавали тиме да своје ученике науче самим Фактима своје науке, и да то пропрате каквим згодним плустрацвјама. Доцпије су пред ученидима вршили потребне експерименте, да би објасиили и потврдили оно што су казали. За тим се отишло јоиг један корак даље, те су експерпменте, најнре објашњавали а од ученика својих захтевали да они бележе и воде рачуна о резултатима. Данас, пак, наставник хемиЈе, којн жели да у својих ученика створп јасне и трајне утиске, тражи од сваког ученика да он сам изврши потребни ексиерименат. Само тако радећп и чешће ионављајућп једаи нстп експеримеиат, хемиско ће се знање одржати у уму уче-

ничком, и ту остати уз гомнлу других мисли које су у наш ум утиснуте практичним животом. За ботаничку наставу дапас се не мисли да је добра ако ученик сам пе расматра главне представнике биљне, и отуда сам не изводи њнхове карактерне особине. У географској иастави учепик може годинама гледати какву мапу а да не стекне јасна појма о односима разних делова оних земаља које су на њој нацртане. Из тих и других разлога данас се сматра да је геограФска настава само онда добра кад уз њу иде и грађење земљишних скица и мана, и то да се раде у иловачи, гипсу, киту, или да се режу од дрвета, артије итд. све као средсгва за геограФску наставу. Добар се учитељ сад већ не задовољава ни тиме да ученицима мапу сам црта на табли, него тражи да сваки учепик сам скицира себимаиу, п да је, према ономе колико нанредује у иредмету, доцртава део по део. Изврстан је то пачип геограФСке наставе имати какву велику а плитку кутију, нуну песка или земље која се може месити, па дати ученицима, који почињу учити геограФију, да сами граде разне облике и делове земљине, ирема томе шта су оии од тога већ научили. На тај начин деца могу да начиие облике појединих континената с њиховим планинским гранањем, долинама, полуострвима, ртовима итд. Дрвца или каменчићи могу да представљај у вароши и села, кончићи реке и речице; ако би кутијино дно било обојено илаво, то би као била вода, итд. Наше би се умне моћи могле поделити на троје: једие прикупљају наше мисли, друге их распоређују а треће их примењују. Ове умне силе не раде посебице и једна од друге независно, него горњим редом али у исто доба. Ниједна се мисао не може у нашем уму јасно створити или стално утврдити док се и последњи део овога реда пе заврши. Понављање речи затунљује, понављање нак саме радње оживљава и природним начином снажи наше умне напоре. Оно начело: да ученик учи сам радећи, примпли су као добро толики учитељи и ирименили на разпе предмете. У писању, у цртању, у читању, у математичким наукама, свуда се ученицима допушта да сами изврше свој део рада. Добар паставник се не задовољава само давањем потребних мисли, већ теорију одмах обрће у практику. Ово начело треба проширити што је могућпо више на све наставне предмете. Нове мисли ми можемо стећи питањима, слушањем и гледањем, али оие су наше, постају део нас самих тек онда, кад их ми употребимо. Рад је