Просветни гласник

504

ИАУКЛ И

ИАСТАВЛ

најбољи пут да дођемо до јасних мисли и најиоузданији нут да се оне у нашој памети и утврде. 82. Греши ко ученицима казује ма што, што они сами знају или што сами могу да пронађу, кад се правилно упуте. — Ово је златно правидо за наставнике. И кад би се само ово једно правило свуда вршило, настава би у најнише школа претрпела праву револуцпју. Млади учитељи би требали да га се сете сваког јутра, пре него што у школу пођу, и да се сваког веЧера запитају да ли се нису о њега огрешили. И кад би се ово правило паметно употребљавало, то би био прави нож који би подсекао највећи део грешака методских. Говорити није исто што и ноучавати. Предавати или проиоведати такође није исто што и поучавати. Наставник треба да води своје ученике кроз градину знања и да им ту показује који је род добар а који рђав; треба да им покаже који је најбољи начин да се до рода дође, али пе треба он да за њих род и бере, да за њих и једе, дазањих и сварује. Учитељ треба да научи своје ученике како ће да мисле, али не треба он за њих да мислн. Дечјем се развитку помаже само тако, ако се њиховом уму даје посао за ким он тако јако жуди. Није никакво чудо што је деци, код које је тако много клица за снагу и за живот, које само чекају да се покрену на рад и развитак, што је деци тако одвратна школа у којој су она само слушаоци. Ако наставник не познаје чудесну природу ума којп треба да развије, и природни ток снажења његових душевних сила, он онда мора бити веома стрпљив посматралац лености. Оно што деца хоће по који пут да буду и упорна, долази но каткад и отуда што су њихове умне сиособности затворене и запуштене, протнву чега оне протестују. И не гледајући на то што хотимична непослушност доносн собом рђаве последице, несумњиво је да ће дете често у пољу или у шуми, с тицама и с цвећем, научити много више него у но гдекојој школи. Виљем Хамилтон вели: „Осиовно је начело у васпитању да се дете унути на саморадњу, и да се не ради за њега ништа што опо само може да уради". А Херберт Спесер вели : „Посао саморазвијања у васпитању треба подстицати што је могућно вишо. Децу треба упућивати да сама истражују н да отуда сама изводе своје закључке. Треба им причати што је могућно мање а наводити их да сами раде и нропалазе што је могућно више. У раду на свом властитом развијању има толико услова за живахност и трајашност утисака колико нам није у стању

дати пикаква друга уобичајена метода. Буди какво знањо што га је ученик сам собом стекао, буди какав проблем што га је он сам решио, самим тим што је то он собом савладао, срасте с њиме много јаче него да је ма како друкчије све то постигао. Она претходна радња његова духа, која собом и доноси успех, оно концентровање мисли што је за успех тако нотребно, она душевна раздраганост која природно долази за успехом, све се то удружи да у детињу памет уреже Факте тако јако, како то не би могло учинити никакво обавештавање што би га од учитеља чуло или у књизи читало. Па и кад не успе, оно напрезање његових душевних сила које је учинио да би задатак ренгио, даје јемства да ће решење, кад му га покажемо, много боље запамтити него кад би му га десет иута ми поновнли. Сем тога треба имати на уму, да наука захтева да се непрестано сређује знање које смо стекли. А у природи је самих Факата и закључака, које на овај нормални начин стечено, да они сами постану основицо за даља извођења, постају средства за решавање све нових и нових питања. Решење јучерашњег задатка помаже ученику да савлада и данашњи. На тај начин знање се, чим га стечемо, претвара у способност, те нам одмах даље ггомаже самом мишљењу, а не стоји само написано у глави као у каквој унутрашњој књизи, какав је случај код онога што је механички научено". Хорас Ман пак вели : „за несрећу, данашње је наше васпитање много више у нричању него у упућивању". Постарајте се да вам ученици окусе од сладости коју човек осећа кад сам нешто пронађе, и школа ће за њих одмах постати храм радости а не тампнца. Та деца, се тако радују да савлађују тешкоће! Па како је велико њихово задовољство када их савладају без помоћи учитељеве ! Сва дика тада је само њихова. И каква је грдна разлика ио последицама код оваке наставе, где је детету допуштено да свој део посла само изради! Та кад би се дете увек носило на рукама, оно никад не би ни проходало. И најмањи напор што га оно само учини, даје његовим мишићима нове снаге и крепости. Па тако и дете које би преко сваке тешкоће пренела снажна духовна рука његова учитеља, постало би духом слабо и зависило би увек од другога. Оно ће се увек ослањати на другога, ако смо га тако научили; а ако устреба да у свет иође само без помоћи свога учитеља, оно неће бити у стању да иређе ни тешкоће првога корака. Ученик не може никад заборавити онај Факт који је научио практичним путем, као резултат свог властитог испитивања. Замислите једно дето које меша жуту