Просветни гласник

507

64*

Европско-азиске-аФрнканске врсте: Агдуптз РапЛога, ВсМ ВаГугиз ВетИе, Е. Рагагде Аедсгга, Ј. Ергпер1ге1е Јатга, X. Незрегга Ткаитаз, Нгфг. Европ.-аФриканске врсте: ИргпсрћеГе Ј<1а, у ) Евр. ГЈроцентално број Сибираца приближно износи: У Србији 72% ,, Румунији 70 „ , Бугарској 69 „ „ Мађарској 82 „ Према овоме јасно је, да је насељеност са севера у пзбројаним областима велика, а ништа није мања нн у удаљенијим областима, па шта више по негде је јужније још јача. Усвајајући, да је порекло наших лепидоптера у главноме са севера, а остатак из других области, ми имамо још да одговоримо на оправдано питање: којим су иутем ишла ова насељавања, којим су се срествима служили исељеници и какве су аобуде биле за исељавање. Не знамо поуздано којим су се путевима распростирале разне врсте са севера па све друге стране, али судећи по другим сличним чињеницама, морамо узети, да је пут са севера ишао преко средње Европе у балканске земл>е, из Африке је ишао преко Спцилије и Шпаније такође у средњу Европу а један део на сву прилику ишао је преко данашње Далмације у балканске земље; из Мале Азије ишао је директно на Балкан а преко Румелије у Србију. а одавде се спустио у мађарске равнице. За Србију можемо узети још један пут, а тај је ареко Кариата у источну Србију, а одавде даље. На ово нас наводи сличност са извесним карпатским врстама, које су или као такве ушле у источну Србију, где и они улазе, или су се измениле у варијетете. Из досада наведенога доста се види јединство лепидоптера у палеарктичком региону, а у овоме еас још више потпомаже сродност рђдова и врста у разним деловима овога региона, који су међусобпо знатно удаљени па п опет, а покрај неких разлика, показују сличност. Тако на прилику родовп: Ме1апагдга, СоепопутрЈш, Јуеаепа, ЖеИ1аеа, п т. д. имају своје заступнике по целој Еврони и пограничним деловима палеарктпчког рсгиопа, заступнике, који су се истина нешто нзменили, али су у главиоме задржали првобитни тип свога рода; ј> ] ) Није још сигурно констатована врста у Србији.

неки су се голнко нзменнли, да су постали самосталне врсте, тако н. пр. Мекспаг. Сга1атеа има у Шпанијн заступника Јасћсзгз; сибирским врстама Атаппа и ВеПагдиз најбдижи је Еус. Езсћегг у Грчкој, Далмацији и Јуж. Фраицуској. Оваквих примера могли бисмо навестн још веома много, али држпм, да је и ово довољно. Остаје нам још да одговорнмо: зашто су се извесни родови и врсте леиидоатера расиростирали даље и што нису остали на своме ирвобитном огњишту. Гусенице лептирове хране се, као што је познато, већином биљном храном и оне су ишле за њом нрн повлачењу леда северу, а кад се Флора ночела ширити на све стране, онда су и неке врсте следиле својој храни све донде док им какве озбиљне препреке ннсу спречиле даље наступање, а оне су биле или неподесна клима за њнх нли дугачке и широке пешчаре без вегетације илп високе планине, које многе врсте пнсу могле да прелете него су остајале на њнхову подножју и ту су у току времена или створиле локалну расу или су, мењајући се, засновали нове врсте. За многе врсте лепидоитера ове ирепреке нису биле озбиљне, јер добрн летачи међу њима лако су нрелетели плапинске ланце и насељавали њихове нодгориие и равнице. Нема сумње да на распростирање жнвотиња зпатно утичу срества којима се оне служе при кретању. Праве су космополитичке животиње тице, слепи мишеви и инсекти, јер имају крила којимз могу да пређу многе пренреке и да прелете огромне просторе. Али овим још није речено, да животиње које имају крила морају мењати и своје место, јер пма многих међу њима које су тако исто везане за земљу као год и оне које су једино упућене на њу. Међу инсектима већина ноћних и сутонскпх лептирова има ограниченију област распрострањености него ли што је имају лептири дневњаци, али и међу првима има изврсних летача, као ЂеИерМ1а ЈУегп и Се1епо, који далеко са југа долећу у лето до нас. Правац ветра утиче јако на распростирање ленидоптера. Опазило се, да њихове сгазе иду у правцу ветра, који пх носи с места на место. Може бити, да су јаке струје ветрова разносиле понеке врсте далеко и оставиле велике просторе између првашњег и новог седишта, где их је донела сгруја. Тиме се може бити може објаснити локализација нзвесних врста, далеко од свога првашњег места. Могуће је, да су се пеке врсте селиле само радп увоћања своје области становања због множења нли сталног нестајања хране мењањем прнлика у њихову најблпжем кругу.