Просветни гласник

к 0 в ч е ж и ћ

вишим женским школама били од врло ведике користи ио даљи развитак. Др. Бодт (ВокИ), из Финске, износи са задовољством, како у његовом завичају држава знатно нотпомаже више женсве шкоде. Финска има за иодовииу маае становника од Шведске, ади сума, коју Финска даје, два пут је већа од суме, коју даје Шведска за своје више женске шкоде ! Раздог је у томе, што је за Финску неопходна потреба, да се све снаге у народности развију. Госпођица Нордквист, из ХензингФорса, нридаје исти значај Финеким вишим женским шкодама, као што то чини за данске госпођица Уаде у Копенхагену. Госпођица Ана Сандстрен, шведскн оддични педагог, иодсећа на то, да идеја шведских мешовитих шкода има и у шведским иедагошким круговима ведики број пријатеља; ади да се из просто економно - практичних раздога не могу да развију, јер родитељи васпитавају своју децу на државним мушким шкодама исто тако, као што би то чиниди у оно некодико мешовитих шкода за ведике паре. И ако је та госпођица за мешовите шкоде, у којима се оба пода сједињују, она тај свој суд оснива на томе, да те шкоде треба да буду још од ночетка такве, и да се у сваком погдеду пази на потребе и женских и мушких. Ктоме истиче иста госпођица нитање, шта треба да буде задатак вишим женским шкодама у Норвбшкој и Данској. Треба ди, да оне васпитавају девојке за жене идизаљуде? По њеном мишљењу није гдавни задатак виших женских шкода у томе, да оне буду стручне шкоде за девојчице, већ у томе, да образују ндемените људе, и да на.рочито Де^УЈУ у Шведско.ј као слободне шкоде, независне од икаквих испитних обзира; даље, да имају за циљ, да бдиаге одреде појам „онштег образовања", и да иронађу психодошке законе, по којима се дете развија. У току дебате нриметио је врдо угдедни недагог из Штокходма, ректор Аликвист, да би државу и општине стадо веома много, кад се не би пуштаде женске у мушке шкоде, јер би се тада мораЈ ^отворити парадедни разреди због сувишног броја#у'ченица. Доцније одговори Данкиња, госпођица Љшге на постављено питање госпођице Сандстрем, да ли је 3'адатак више женске школе, да пружи специјадно женско васпитање, и рече одлучио ,не!" Циљ јој мора да буде на првом месту сједињење општег образовања, јер се, у остадом, ни у мешовптим школама не губи специјадна настава за жепске, кад се смотрено предаје н мушкима ижепскима. На жадост, у Данској је настава у вишим разре-

527

дима готово са свим одељена за мушке (а друкчије је у мешовитим финским шкодама, где се на испитима зрелости могу наћн и женске). Остатак дебате био је о томе питању, да ди су женске довољно телесно снажне да поднесу сва нанрезања, која се прописују за мушку мдадеж у вишим школама. Мишљења су о томе била подељена. В. 2. 1'. X. И. Д. I?. В.

ПОЈБОПРИВРЕДНЕ ПРОДУЖНЕ ШКОЛЕ

Пмати 90% становииштва ио занимању пољоиривредника, а само две пољопривредне шкоде у целој земљи, то је и преко сваке мере мало. А такав је случај у Србији. Но, доказивати сад како нам је потребно да имамо више пољопривредних школа, бидо би залишно, кад то нико не може спорити. Пре треба говорити о том, како и на који начин да добијемо више таквих школа? На ово питање има један одговор врдо лак: да дра;ава установи више пољопривредних школа разне врсте и у разним крајевима. Алн тај одговор и ако је врдо дак, опет је с друге стране врдо тежак. За остварање тога треба држава да има довољно материјалних средстава, а сва знамо, да ,је она данас у том оскудна. Што може, она ће без сумље и чинити у овоме правцу, ади већ видимо да много учинити не може. Кад иак тако стоји стање саме ствари, не остаје нам друго него или чекати да место садашњих наступе боље прилике, иди радити шта било с овим што нам на расподожењу стоји. Које је од тога боље? Ја мислим ово друго. Јер, чекати да наступе боље придике, можемо пронустнти још много година не радећи пишта на бољитку и наиретку наше пољопривреде. А кад смо до сад тако исто много времена пропустили, не можемо још и више. Време не чека него пролази, а оие друге земље од којих смо ми до сад заостали, неће пас причекати, него ће оне и даље напредовати, а ми и даље иза њих заостајати. Боље је дакле упутити се па радити макар и најмање, него скрстити руке па чекати. И онај који мили одмиче више од онога који седи. Узев у обзир све прилике и неприлике наше земље, ја мислим да се за напредак наше нољонривреде ипак може школом учинити внше него данас. Има школа пољопрнвредних, које бисмо мн могли отварати и издржавати баш и у овим данашњим ирилнкама. И ја о њима хоћу да ирого-