Просветни гласник

К 0 в ч

Е Ж И Ћ

599

Али, колико може и приватна ииицијатива да учипи, кад је јаке воље и погатења у појединаца, нарочито оиих, који су меродавни и најпозванији, то можемо видети из овога примера, који доиосимо у целини. Учитељ школе гамзиградсве у округу тнмочкоме г. Милан С. СмиљаниИ подноси министарству извештај, у коме до словца вели ово: „Било је то 28. октобра 1896. године, када сам дошао у Гамзиград за учитеља. Ушав у школу, јако се изненадих; јер оиа беше бедна, беднија но што се и замислити може. Стан учигел>ев састајао се из две собе од по 3 метра дужине, 3 ширине а 2 1 / г метра висине, и једна кухиња од 5 метара дужине, 2 ширине и 2 1 / г метра висине, која је неко време служила п као ходник за ђаке п учитеља. Ну то још беше и које како, али кад уђох у учионицу скамених се од чуда, јер је нађох готово као у једној иећини, која удараше на гробну „мемлу". А како и да не удара, кад њен л§п још беше онакав каква су га оставили мајстори! Не беше дакле ни најмање исушен. Услед малог иростора у учионици одбор је за време великог школског одмора, донео одлуку: да се учионица ирошири још за онолико, колика је била. На као што су каши општински судови у опште небрежљнви, тако је било и овде. Рад на проширавању учионице одпочет је тек месеца септембра, дакле баш онда, када су ученици требали да продуже учење, а довршен је 23. октобра! Разуме се, да учионица, као и дела зграда, није грађена од тврдог материјала, већ од танких брвана оленљених добелим слојем блата. У тако ироширену и блатом оленљену учноницу ја уђох; и није никакво чудо, што је низ дуварове вода текла ! Учионица, услед тога гшје била ни окречена. То ми све нричињаваше не изглед школе, у којој ће се нодмладак васпитавати, већ изглед пећине, у којој би било гатетно држати и најиздржљивије животиње. Шта да се ради? питао сам се. Да распустим децу кућама па да о томе известим Господина Министра нросвете, не иде, јер је ту школа била отворена тек. 1895. год. иа село није ни имало времена да спреми бољу школску зграду; а, при том, какав бих.ја био Србин кад бих затворио школу, кад у селу нема ни једног детета које не би ишло у школу и којему, она не би била потребна, особито у овоме крају. Затворити гаколу, значило би: затворити омладини ризницу блага нашега језика. Не, на то се не могох одлучити. Али шта да радим ? Зар да сазовем ђаке у онакву учионицу па да их нб чему научим, већ потрујем оном влагом н јаким испарењем дуварова у затвореном простору, или да их, услед тога, што учионица није била окречена —- ослеиим !... Дођо ми срећна мисао. Смислим, да ће најбоље бити, да замолим Господина Министра нросвете за до пуст: да радим у школи само по 3 часа дневпо (2 пре а 1 после подне), у ком би случају пуштао децу на одмор ради проветравања школе после свакнх 20 мпнута. Молбу послах, и после извесног времена дође окружни лекар да но наређењу Господина Министра прегледа гаколу, н мени се одобри: да раднм у гаколи само по трп часа дневно. Рад је отпочет али с великим тешкоћама, јер норед по све загушљивог ваздуха, чешће је нута, услед

јаког испарења дуварова, а особито кад на пољу сгегне цича, вода у крупним канљама надала с тавана на дечје књцге и прописе. Ну једиог дана беше скоро прави пљусак у учионици. То је било на Св. Саву. Људи су се скупили да по обичају заједннчкн ирославимо школску славу. Весеље је трајало цели дан, па се продужило и у ноћ. Ноћ је била врло хладна а у учионици је било много света. Кад је било око 11 часова лампе се иочегае да гасе, а с тавана отиочегае да падају крупне водене каиље. Надање ово учеста и људи, и ако су били расположени за весеЛ)в, морадогае се разићи својим кућама. То беше згодаи тренутак и јако агитационо средство за напомену грађанима, да је гакола по све пездрава и да треба да нодизку нову школску зграду. Од тога дана ја одиочех да агитујем, па се на послетку у лето, 1897. год., иојавнх и пред општпнским збором с предлогом: да треба да подигну нову школску зграду. Иу, неигго услед тога, што људи јога не беху обавештени довољно, а нешто и за то, што село немшие нп нодесног плаца иа коме и би се зидала гакола, мој предлог би одбачен. Ну ја не клонух већ п даље нродужих да агитујем, говорећи им, да јога те године треба да куне нлац, на тек идуће 1898. год. да отиочну зидаги школу. То би усвојено и истог лета месеца августа, опгатина куии плац на највиднијем и најлепгаем месту у селу, на раскрспицн окружних путова : Зајечар-Бања Брестовачка-Црни Врх и ЗајечарБаба Јона — срез бољевачкн. Сада сам већ могао рачунати на већи број присталица, којн би ме потпомогли. Број иристалица растао је из дана у дан п кад бејах сигуран, да је време да прбдложим да се зида школа, ја, у седници гаколског одбора од 20, октобра 1898. год. предложнм, да се разреже прирез за нодизање нове гаколске зграде, коју треба отпочети зидати 1899. године. Предлог би нрииљен једногласно п нредседннку стављено у дуЈКност да сазове политички одбор и општински збор и да им предложн да и они донесу о томе своје одлуке. Нредоедник је извршио одлуку школског одбора и да дан 3. новембра исте године позвао је политички одбор и ошитински збор и изнео нред њих одлуку школског одбора. На томе заједничком скуиу, на којему сам и ја био, изнео сам детаљан илан, ио коме ће се најлакше и најјевгивије моћи извршити нодизање нове школске зграде. И политички одбор и оиштински збор, саслушавган изнети нм нредлог као и разлоге изнете у корист нродлога, једногласно решише: 1. Да се у 1899. годпни отиочне зидање нове школске зграде са две учионице, два става и канцеларијом за учитеље и 6 нужннка, а по раснореду који учитељ буде израдио. 2. Да се у истој годинн иокупи од овд. грађана прирез по 151 ,05% неиосредне порезе, гате ће изнетн суму од 6000 дннара. 3. Да свакн грађаннн дотера по 1 кубни метар камена за зидање томеља до цокле, 1 кубни метар од евојих дрва за нечење цигле н креча, 1 кубни метар песка, по једна кола кречног камена за печење креча и у опште да буде дузкан кулучити и материјал, као : цнглу, цреи, даске, летве, грађу за кров нт.д. доносити онда, када му се нареди. 4. Да се у рано пролећо погоде циглари, који ће исиећн 100.000 цигаља; зидари, који ћо зидати школу;