Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

709

много, кад бн погодбе за то благодејање биле исто онако строге, као што су у другом свету. г. Фреквенцију медидинског Факултета могли бисмо регулисати и самим унутрашњим устројством. Има ђака, који се за овај или онај Факултет реше само зато, што је н. нр. на њему мање семестара; што је мање нредмета; што су ти предмети такве ирироде, да се ђак за њих не мора баш на уииверситету спремати, него их може и код своје куће — рецимо гдегод далеко на селу — свладати: што поред школе и школских дужности може и који други позив имати — рецимо ио надлештвима, или код адвоката. практиковати, па још и кондицнје давати; ') што је испита мало; што су ти испити лакши, а оцене блажиЈе и т. д. — у кратко: што ће брже и лакше свршити и до неког положаја доћи. А.ко, дакле, узмемо медицински Факултет с те стране, онда морамо признати, да није баш тако примамљиви „комодан." Траје најдуже; предмети му и бројем и обимом надмашају предмете свих других Факултета; већина тих предмета не да се код куће из књиге научити, него их ђак мора личним саучешћем у практичном раду и сонстеним вежбањем савладати; у току тих вежбања н практичних послова нма миого и веома ненријатних задаћа н т. д.: — а све то више одвраћа иего што иримамљује, на ће, наравно, и наше младе људе понекад одбијати. Ако још уз то устројством и законом утврдимо неки начин, како медицинар неКе смети ни једну своју дуокност обиЛи и омахнути; ако учење и испитивање удесимо тако, да докторскии дипломски иснити доиста буду оно што треба да су — „Радогаза" или „ Строги Испити "; ако норед тих докторских иснита будемо тражили још и државне лекарске исиите — а то вреди учинити из више разлога — онда јамачно неће бити велике навале на наш медицински Факултет. д. Наш лекарски иодмладак има — одмах из скамије — много бољих изгледа и много већих права, него подмладак ма ког другог Факултета, па и то је један од најобичнијих узрока, зашто се многи отимају за Медицину. Док свршени правник своју чиновничку каријеру почиње с нижим, неуказним чиновима и незнатном платом; док 2 године мора као нрактиканат провести, да само до адвокатског испита дође и самосталну приватну праксу отпочне; док закон од свршена ФилозоФа с Факултетским иснитом или баш и с докторатом ФилозоФије тражи, да мора 2 године безуказно за 1200 динара ') Ове ово биће у исти мах и узрок, зашго се абитуријенти отимају за иравви Факултет.

годишње служити (ако у опште места добије), да тек онда стече право на полагање проФесорског испита; док већ испитани проФесор мора најмање 8 године чекати на наименовање (иа га ипак зато мож'да и за двапут толико но дочека); док свршени техничар носле неколико година праксе испит иолаже, и читаву поворку нижих чинова • нролази, да једва једном. до инжењера дотера; док Фармацеут и после магистеријума Фармације (или баш и доктората) две године мора да чека и практикује, да тек оида „стече право" на концесију, па је ипак зато никад не добије: — дотле диаломисан лекар одмих из школе — која само годину дана дуже траје него други Факултети — добија леиу указну службу, те положајем, платом, а поред ње још и званичном и приватном зарадом своје школске другове других Факултета куд-и-камо надмаша — или се одмах одаје самосталној ириватној аракси, којаје у много ирилика још лукративнија. 'Го је велика разлика у нравима иојединих Факултетлија, паонда мора бити и онаких последица, Да се то на неки начин изједначи: да — рецимо — и свршени доктори Медицине никако не могу добити указну службу или самосталан положај у општинском Сапитету, ако нису претходно 2 године као лекарски иомоћници или секундарни лекари служнли укојој нашој јавној болници, те после свега тога Физикатски иснит ноложили; да не могуни право на самосталну лекарску праксу добити све дотле, док не докажу, да су као свршени лекари бар годину дана ио главним одељепима које веЛе земаљске болнице лекарски иомо&ници били , па тек после тога и „нспит за практичног лекара" положили; да морају — ако су у унутрашњости — бар сваких 6 година слушати т. з. „корепетиционе" (поновне) курсеве на нашем или другом ком медицинском Факултету и т. д.: — онда би сејамачно мање њих одавало иа Медицину. Полазили би на ту струку јамачно само они, који су доиста за њу одушевљени и који је најозбиљније схватају. На тај начин извршила би се у исти мах и нека врста селекције или одабирање најодличнијих и најозбиљнијих млађих снага, и ми бисмо временом имали за лекаре само људе, који су се за свој позив добро и савесно спремали, и који ће своју струку и касније сматрати као најглавнију задаћу свога живота. Неће бити међу њима таких, који су тек кроз школу протрчили, док су само до дипломе дошли, те касније лекарски позив сматрају само као згодно средство, којим се даје — и без стручне спреме — лепо зарађивати, или као кулук, који се само за то врши, што се мора, а иначе се веома радо пренебрегава и другим нословима запоставља...