Просветни гласник

710

НАУКА И НАСТАВА

ђ. Нагомилавање лекара и лекарски иролетаријат може се донекле сузбити и законским одредбама, које би регулиеале иостављање лекара ао државним и оаштинским службама, и издавања ирава на самосталну лекарску араксу. Могло би се н. нр. законом утврдити, колико најмање у ком округу или срезу и колико најмање у ком месту мора бити лекара, а колико их највише сме бити, па онда према томе делити државие и општинске службе и делокруг приватним лекарима. Ово последње требало би чинити по неком извесном реду, који би сваки пут зависио од правих потреба државе и народа. Недавати, рецимо, право приватне нраксе свакоме, где ко заиште, него тамо, где се права потреба покаже; не, где и онако има довољно лекара, него онамо, где народ једва чека, да бар једнога добије. На тај начин сузбилп бисмо бројну несразмеру лекарских снага у поједииим крајевима и распоредили санитетско особље подједнако ио делој земљи, а то би била неизмерна добит за здравствени напредак нашега грађанства. е.) Најпосле било би и ово сасвим згодно средство, да се бар навала туђинаци и туђих факултета колико-толико сузбије, ако би претила оиасношћу. Могли бисмо н. пр. и то законом утврдити, да страни поданици, ко.ји би код нас медицински Факултет свршили и лекарску диплому стекли, не могу добити ни лекарску службу ни право на самостадну приватиу праксу — све дотле, док не би прешли у српско поданство и одслужили прописане рокове у војсци. Онима, који су већ као дипломисани лекари страних Факултета к нама дошли, требало би — без изузетка, ма они били и наши грађани — право иа лекарску службу или самосталну лекарску нраксу ускратити — све дотле, док не би своју динлому по извесним, строгим одредбама нашега закона ностриФицирали и претходно све оно испунили, што се однашихдипломисаних доктора иште, пре иего што им се сва права нризнаду. Еао што видите, има читав низ вештачких средстава, којима би се могло успешио борпти против велике навале на медицински Факултет и против лекарског пролетаријата. Та средства су за нас, истина, мало необична и тангирају досадашња ирава и слободе нашег лекарског сталежа толико, да би с почетка изазвали велику реакцију, али се она не морају уаотребити све дотле, док не дође до иреке нужде, па и онда не сва у један мах, него само поједина: —нрема приликама и потреби. Томе се јамачно онда не би противили ни сами лекари, јер би то бага њима ишло у прилог. Али све да и не буде тако, лични и сталешки интереси треба

увек да играју другу улогу, кад су у нитању виши и светији: — добро и напредак народа, земље и државе. Сем тога све ово није ново, нечувено и невиђено, него сва та ограничења личних и сталешких слобода и права постоје већ и у другим државама, а махом и код нас. Тако је н. пр. већ неколико пута на медицннским конгресима вентилисано питање, да се—по примеру неких државасвугде утврди законом, да млади лекари после полоЈкених Факултетских испита и доктората још морају годину или две дана у болницима практиковати, да тек онда право на самосталну нраксу добију 1 ). У Аустрији и Немачкој ишту за јавне службе поред Факултетских испита још и т. з. Физикатски. У Немачкој има држава, које су на нојединим медицинским Факултетима увеле т. з. корепетиционе курсеве, и од лекара пз унутрашњости ишту, да с времена на време те курсеве слушају, и тако своје знање мало освеже. Тамо има и болница, које располажу с извесним сумама, да могу слати сваке годино по једног од млађих (секундарних) лекара на университетске клинике и веће болнице ван земље, како би се користили новинама у својој струци. У Енглеској има разних степена и врста декара — према стручној спреми и временуу пракси; у Француској ностојп т. з. интернат и екстернат; у Русији се иолаже докторат Медицине тек носле неког извесног времена, и тек на основу неког научног рада; у Велгији траје сам курс Медицине 6 година; у Шведској 10 и т. д. — у кратко: свугде је теже доћи до оних лекарских права, која наши лекари уживају чим из школе дођу; — па инак свугде има довољно лекара. Најпосле треба се осврнути и на личну и сталегаку слободу других Факултетлија баш и у нашој земљи, па по томе судити, би ли та ограничења била неираведна и нецелисходна. Еад испитани адвокат мора тражити нарочиту дозволу, да може као јавни правозаступник у извесном месту практиковати (ака.Пиги а§еш1Ј); кад код апотекара зависи, од нарочите концесије, у ком месту и у којој улици тога места сме своју апотеку отворити и т. д.: — зашто да је за право вршења самосталне лекарске праксе довољна само ироста полицијска пријава уз извесну таксу ? Лекарује урукама најдрагоценије благо и аојединца и народа : — живот и здравље; његове аогрешке могу бити судбоносне не са.чо за једну личност, за једну иородицу, заједну оаштину и крај, него за целу земљу и за неколико Ј ) Неки мисле, да би ее та година — две дана правсе могла нровести и код каквог знатнијег практичног лекара, или у коме надлештву санитетске струке. Међу овима је и Цимзен. (Види: V. 21етзвеп, »ТЈећег с !еп тесНсгтзсћ-кНтзсћеп 1Јп(;епсћ(;. УегћашШп^еп е4с.)