Просветни гласник

НАУЕА И НАСТАВА

711

генераџија, па што да је баш он без икојих ограничена — чим из гиколе дође ? ! — Нека су ограничења личних и сталешких лрава лекара код иас, дакле, сиакако баш из тих разлога потребна, а та ограничења послужила би у исти мах и као средство, да сузбијемо иавалу иа иаш будући медицински Факултет; да отклонимо онасност, која би нам претила од лекарског пролетаријата. Али све да и поред тих вештачких средстава не успемо колико се надамо, него да баш доиста временом — рецимо за 50 или 60 година — и норед тих ограничења изведемо толико лекара, да би но гдекоји од њих морао на страни места тражити или друго што предузимати (што ио мом мишљењу неће бити, ако лекари ие буду нарочите захтеве имали): — опет то не би био докољан разлог против осиивања медицинског Факултета. То исто можемо дочекати и од правног Факултета, а још пре од Технике и ФилозоФије, па ипак ником не би пало ни на ум, да тога ради, затвара те Факултете. Све да се неког извесног еувихика темељно образованих факултетлија не будемо знали или могли одбранити, ипак тај сувишак неће бити тако штетан и опасан као што је оскудица у спремннм и поузданим сиагама. Маса темељно школованог, стручно спремљеногидобро васпитаног елемента мање смета срећи и напретку народа, него маса незпалица, надрикњига и полуобразованих. Зато нам јамче све културне државе у Европи, па најпосле и наше сопствено искусгво за последњих 20 година. Шта више: баш то изобшве у спремним а образованим људима и њихова утакмица и изазивају тако огромне нанретке у свету. Ко се од тих елемената плаши, тај мора заостати, и вечито 'другоме данак плаћати ма нривидно био и независан. Завршно да иредаоставим и најгори случај, који би нам се могао дссити. Мања лекарска зарада није непосредан узрок лекарском пролетаријату, и скромне прилике лекарског сталежа не морају увек бити несрећа ни за самога лекара, а камо ли за државу и народ, где он ради. На против: добро спремљен, за свој позив одушевљен и карактеран лекар ће и поред мање зараде регко кад пасти тако ниско, да доиста заслужи име правога пролетара свога сталежа. Њега ће и у најскромнијим приликама држати на висини оно уверење о његовом узвишеном позиву, а такав члан не може битн опасан по друштво.') Али нека баш који и ') Да је то доиста таво, показује и искуство. Треба се само ааиитати, где је највише декарског иролетаријата у нравом смислу те речи, и ко га у гдавноме сачињава?...

од таких лекара у очајној борби за опстанак и подлегне; нека баш но гдекога та страшна утакмица ако је код нас нкад буде — и на коју стрампутицу заведе: — опет се мора рећи, да су таки случајеви изузетци, а да се по изузетцима не изводе општа правила. А кад јето тако, онда је из оспове погрешно, да тога ради читаве иокрајине наше земље остају тако реИи — без лекара; да највеКи део нашега народа болује и умире без икакве лекарске иомоКи; да се милиони динара троше без ариметна усиеха. Неправедно је, да се битним интересима целога народа претиостављају лични и сталешки интереси лекара, и да зато, што неки мисле, да наши учени људи нису дужни делити скромну судбину свога илемена са својим суилеменицима, као што их деле учени људи других племена, наш народ нема ни онога, што у другом свету има и најгора сирота. Зар језа државу и народ већа штета, ако у очајној борби за опстанак баш који лекар и пропадне — као што ето сваки дан гомилама нропадају и трудбеници других сталежа и струка, н. пр. земљорадпици , занатлије, трговци , индустријалци, вештаци и т. д. — иего да полагано цео народ опада и пропада — само зато, што се у њему место добро спремљених и савесних лекара углездио и сасвим одомаКио лекареки иролетаријат најниже врсте: — несавесне врачаре и бајалице. Тај лекарски аролетаријат без сумње је највећи ненријатељ народног здравља и његове нривредне снаге, и стаје земљу много више, него што би коштао најскуиљи медицински факултет ихиљаду лекара, ма их ми баш богато награђивали. Народ га новчано награђујс исто онако, као и лекаре — иа може бити још и боље — а аоред те награде жртвује му и најиоузданиј ■( и најдрагоценији каииталсвој: — здравље, радну енагу и живот. Зааитајте Статистжу и искуство самих наших лекара, иа Ле вам они реЛи, колико то земљу етаје, што немамо довољно војске иротив тога унутарњег неиријатеља. * * * И треће је гштање решено: — Србија нема разлога да се боји лекарског иролетаријата, ако оснује медицински факултет. Напротив: баш треба то одмах да учини, како би што нре дошла до онога броја снремљеннх и своме нозиву оданих леТаког елемента мора бити међу декарима, ма их колико било .... Овом ириликом и иехотиде ми иаде на ум она прича о неком иолу. Кажу, да је с почетка било на целом свету само два попа и две иарохије, па ипак је један од њих рекао, кад су га упатали, како му је: „да би све добро било, еа .но да пије — оног другог иоиа на свету!...