Просветни гласник

182

НРОСВЕТНН ГЛАСНИК

ције ограничене, могу се разумети најпростија иитања бодесникова, која се тичу свакидашњице, и на њих добити потребни одговори. Али је говор непотиуи, који је само понављање старијега. То је разумљиво. Писање је јако промењено: у главноме бодесннк може да напнже своје име, али само као идеограм, јер ако га прекину у писању, даље ни маћи не може; он коппра, али све потез за потезом. Писање је по диктату и коппраље уншптено. Неки пут у писању има онаквих истих поремећаја као у спонтаном говору: оно иде лако, течно, доста нравидпо, ади нема никакве садржине; други пут онет има празнина, прекида, преско чени су саогови или су удвојепи — ирави иисани жаргон. Може се с временом надокнадити овај губитак што ће се развити нови центри и нове свезе; али потпуно не може нестати трагова болести. 3. Појави, који су у медицини обухваћени били термином „амнесија" (губитак памћења), постали су предмет најбрижљивијих студија, и иослу жиди су као подазна тачка научницима да нродру дубље у суштину језика, особито онога унутарњега, психичкога супстрата његова. Према аФазији извео је сдавни Француски проФесор Шарко (Сћагсо!) своју теорију о скдопу унутарњега језика. Као гато су разноврсни појави аФазије, тако су разиоврсне и језиковне алтерацпје. Свакој гдавној врсти адтерације језика, свакој врстп чисте аФазије одговара аутономна онерација језиковна у нашем уму. Колико је врста ових језиковних операција у иашем духу, уму, толико је врста памћења: за читање, за писање, за чувене и за изговорене речи. На овај начин питање о унутарњем језику добива врдо иравидно решење. Да избдиже прегдедамо односе између разних врста унутарњега језика и између њих и говора, дакде између мишљења и говора,. Човек, који је нормадно развијен и уме читати п писати, има сложенијн систем унутарњега језика — говора него ли дете или прост, неписмен човек. П као што је тек доцније научио читати и писати, дакде као што су доцинје стечене и две нове операције духовне и у мозгу се развиде нове докадизације, центри за читање и писање, тако је исто човек пре тога дагано текао, развијао и прве и најгдавније језиковне моћи — да говори н да разумева говор другога човека. Унутарњи је језик дакде стечена, дагано развијена духовна особина. Онако исто као што је човек лагано, постуино прво стекао и научио говорити и говор разумети, тако је научио и читати и писати. Као гато се види, изучавање иојава аФазије и унутарњега језика у стању је прииремити земљиште за решење најтежих, најфинијих проблема у науци о језику, као што су постанак језика, његово мењање н днФеренцовање. Ето то је била гдавна побуда гато смо се оволико задржади на овнм физиолошким основима језика-говора.