Просветни гласник

12*

НАУКА П НАСТАВА

183

Речима у говору одговарају преставе у мишљењу. Оне су у образованнх људи мпогостручније. Преставе рени калупи су наших мислн, оне им дају тело, иомажу да добију рсалнији обдик. Једне су врсте иредстава рени у једних људц развијене јаче, у других слабије, јасније и.ш блеђе. Наше мисли или у себи чујемо, или видимо наиисане, или их артикулујемо, па и иишемо. Овакво се мишљеље ,у обдику стечених речи" зове у науци духовно чувење, духовно виђсње, духовно изговарапе (говор) и иисапс. Овај духовни говор нрате сдични појавп онима, који се опажају кад се с другим људнма разговарамо шш кад што разумемо што је написано и штампано, најпосле кад изговарамо речи шш пх пишемо. Једино ее разликују од ових сиољашњих врста језика, јер док ове изазива неки надражај споља (нечијн глас илн некакав текст), дотле се оне догађају у нама самима, без спољашњега надражаја, по законима изазивања и удруживања престава у нашој свести уопште. У свестн једних људи, кад се даду, пусте, удубе у мисли, не јављају се преставе од конкретних нредмета, праве слике, као кад их гледају, чују, додирују, распознају с помоћу чула, већ преставе од речи, које су, као што је речено, од неколико руку, од четири главне врсте. Узима се као доказано да је од ових врста унутарњега говора најчешће унутарње чувење (слушање) изговорених речи, др. р. већином људи мисле „у облику чувених речи". Одавно су ову појаву нсихичку уочнли, назвали је унутарњим говором, али су је од скора тек правилно појмили и нашли научно објашњење. Унутарњи говор „у облнку чувених речи" лако могу осетити они, у којих је он јаче развијен, кад обрате пажњу на ток мнсли у тишини, на пр. кад је човек у самоћи иди у вече кад се утули свећа, па кад се све друге бриге н мисли оставе па страну. Неки пут се тражи да се ућуткају мисли, које не даду да се спава, али се оне непрестано крећу, роје, п изгледа као да човек чује нечији глас који их казује, као „глас савести", — ако је ко скривио. То је неки пут веома непријатно, могу се развити болесни појави, халуцпнације. — II кад се лагано на глас чита, може се осетити унутарњи говору ужем смислу: престава, добивена преко чула вида изазива преставе аудитивне, би се рекло као да се још чује други глас којп чита. Многи може опазити овај унутарњи говор, може му се причинити да чује изговарање речи, кад само прелеће редове текста а не изговара их; доста је поглед на реч, на граФичку преставу, да центар слуха осети субјективно оно, што звучни таласи преко чула слуха производе објективно. То се исто може рећи при писању: без речи, без диктата нема. писања — духовна реч диктује, прати написану. II ако осим цврчања пера, које по хартији клизи, никаквога шума није чути, ни трага од говора који диктује — и опет га писар чује, али не ухом но свешћу. Ово нам је могућно допунитп посматрањима, вршеним на гласноме говору, и пореЗјењима, између њега н латанога говора: кад брзо н без прекида гласно