Просветни гласник

КОВЧЕШГЛ

761

способност за апстрактно мпшљење, ади и он признаје, да је нотребно, да се и женски пол научи нечем како треба. Други пак не признаваху ни те потребе, упућујући жену искључиво на жпвот породични. Познати •скептички фидозоф 1\арон проповеда, да жена пре свега треба да буде мужу нос.1ушна, управљајући према н.ему све своје навике и наклоноети, као добро огледа.10, које даје верну с.шку лица, немајући особптих намера нп жеља. Доцније Русо, нарочито у V књизи свога „Емила", поставља женама као једину задаћу њихова жнвота — допадати се људима. Прва врлина женина јесте нежност, која тек у браку добива вредносги и значаја у апсолутној оданости нрема мужу. Брак је жени као некакав препорођај за нови, прави живот — чему, као последњој сврси, треба да је упућено цедокупно васпитање. Васпитање девојачко, у колико се о њему нриватно није побринуло, било је у XVII веку поглавито у рукама калуђер ица. Управо у то доба заснивади су многи женски редови уза своје манастпре школе за васпитање девојака. Највише таких школа имале су Урсулинке, Кармелитанке, Августинијанке, кћери крста, кћери љубави или седе сестре и т. д. Манастпрскп живот није у Француској ваљада никад имао тако великог поштовања као у XVII веку. То је било за жене, како вели Огеапћ нрво и последње уточпште: у манастирима су се училе умиратн, тамо су почињале жпвети. У манастирима девојке нису васпптаване за свет, већ за манастир. Већи део времена проводиле су у молитви и другим обредним чиновима. Ученпце су биле непрестано у друштву и под надзором калуђерица, проводећн време тихо, у ћутању и учењу катехизма, читања и инсања, а недељом по подне н основа рачуна. Дисциплина је била веома оштра, често претерана и сурова. Једна ученица украла је некакав новац. За" то сује пред свима осталим ученицама ставили у котарицу, коју су подигли на конопцу чак до тавана. Оздо. испод ње, ДеФиловале су остале ученице, певајући. Ето, тако је било у школи, која је била најбоља. Том школом управљала је и дала јој наставни и васпитни план сестра ■славнога мислиоца Паскала, која је завела многе реФорме у духу јансенистичком. Тамо су васпитане девојке од 4.—18. године. К побожности и моралу бпле су упућиване на основу самопознања: морале су често испитивати савест и признаВати учитељкама своје кривице и погрешке. Најмање кад су згрешиле, биле су без сваког одуговлачења и испитивања кажњене, и тек по свршеној казни биле су питане за узрок тога, те да се не би навнкле на претварање и лаж. Скромност и иослуишост били €у ту главна сврха моралнога васпитања, а дисциплина је била оштра, али вођена љубављу; много времена употребљавано је на ручни рад, а што је нарочито важно, ученице су упућиване на самостално премишљање, а ради разбистривања мишљења морале су ири обучавању питати за објашњење за сваку ствар која им је била нејасна. У главном те девојачке школе манастирске нису имале успешан и благотворан утицај. Ма-