Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

[оп1 додаје, да потребити људи продају своју деду за слуге, певаче и проститутке. А ВиЛЋејогЛ А1соск исто тако вели, да родитељи бесумње у многим, и ако не у свима случајевима, имају право продати своју деду. Томе још ваља напоменути, да је потчињеност млађпх старпјима, без обзира на род, већа од потчињености женскнх чланова мушкима. Јер ма како да је неограннчена ропска женина оданост ирема своме мужу, ипак иосле његове смрти удовица добива важност, која ранију бесправност њезину одстрањава, којом се важношћу жена као мајка истиче нзнад мужа-сина, ма у којим годинама овај био и ма какав положај заузимао. Исто је тако и код Кинеза. У којој је мери примењивао отац своје право над животом и смрћу своје деце код најстаријих Семнта, и како су низак иоложај код њих заузимали и мушкарци и девојчице, излишно је нарочито доказивати. Да поменемо само нека Факта, која карактеришу тај однос између родитеља и деце. Деца су сматрана за очеву својину, коју је могао заложити за дугове (2 књ. краљ. 4 глава, стих 1; књига Јовова, 24 глава, стих 9.); продаја шћери била је законом донуштена (Ексод. гл. 21, стих 7.) Ма да у касније доба, када се Јевреји беху настанили, очев се апсолутизам ограничио у извесној мери, но за време трајања освајачког типа, та особита потчињепост дечја сачувала се као нраво. Шоттзеп вели, да је домаћем ираву очеву све нодлегало: жена, дете, во и роб. Могао је своју децу и одбацити. Верозаконска забрана таког делања није задобнла грађанску санкцију. Отац је имао нраво и дужност вршити судијску службу ц кажњавати, када то нађе за потребно. Па могао је и продати своју децу. А сада још да нагласимо, да је тај исти развитак радиности, који се оствариваше једновремено са усавршавањем положаја жена у времену напредовања римске државе, у исто време пратила и поправка дечјег положаја. Само ћемо напоменутп, да су нам нотпуно слнчни примери очева апсолутизма познатп и из грчке историје. Човек је могао своју шћер и жену и другоме уступити. * * * Ако испоредимо ирвобитне прилике еадашњих народа јевропских, који су готово били у непрекидним ратовима, са њпховим приликама каснијим, када те борбе нису биле тако унорне и одлучне, где је баш обратно радиност задобивала претегу, — ми ћемо видети разлике сличиога значаја. Да најпре номенемо Цезарев извештај. Он о Келтима галским вели, да очеви њпхови нису допуштали својој деци, да им се јавно приближе, док нису дошли у извесне године. Све до деветог столећа отац је смео продати своје дете, а тако исто и удова мајка. За владе Феудализма, када се већ почео губнти (што је претходило Француској револуцијн), одржавала се домаћа' потчињеност, нарочито код аристокрације, у тој мери, да Шатоборијан нрича: „Моја мајка, сестра и ја моралн смо у при-