Просветни гласник

КОВЧЕЖПЂ

89

ко други упропапЉује или одржава кућу но жене, које њоме управљају у СВ1Ш појединостима и решавају о ономе. што се највише дотиче целог покољења људског?" Фенелон тражи васпптање и меру образовања сразмерну с особинама природе женске. Неће жене учене; шта впше боји их се. Иотврђује, да су наука и ученост многу жену начинило смешном. Али то је управо с тога, што се васпитање девојачко оставља сдучајностп. Држава би требадо за њ у првом реду да се брине. Породицаје основ државп, и жене, ма да не могу днректно утицати на организам државни н вршити јавне Фукцнје, ппак у нородици дају известан одређени карактер целој новој генерацији. Жена прппада породици, задаћа њена у животу породичном је узвишена, угдедна, ади успешно је може испуњаватп само жена добро васпитана. Жена треба да буде равноправна друхарица човеку у кругу свога рада, „жене су друга половина људског покољења, искунљена као п људп крвљу Христовом". Фенедон се не сдаже ■с назорима, да је првобитним грехом природа људска потпуно покварена, напротив мисди, да душа детиња нема у почетку иикаквих одређених накдоности, већ се оне тек доцннје полагано развијају, а разумнп васпи■тач само прати п потпомаже тај природни развој. Тога ради Фенелон тражи, да дисциплина буде блага, вођена љубављу, и да се питомицама .довољно сдободе даде. Дете својом природном радознадошћу само до.носи здраву иогодбу свога образовања, тим се дакле треба користити: васпитање у почетку треба да је надик на игру и на драговољну забаву; треба употребљавати прп настави што више очигдедннх средстава, приповедака и историјских причања у конкретној Формп, а нарочито простих прича библијских; васпитање треба да је драговољно и природно, а рад зачињен п занимљив. Фенедон нарочито саветује, да се памћење не замара: „У суд тако мален и драгоцен треба наливати само изабране ■ствари." Крајња сврха треба да је побожност, која је жени много потребнија но човеку. Тако, оддучно светује, да се треба чувати сујеверја и редигијске нетодеранцаје. Истиче недостатке и грешке жена својега доба н тражи начнна за поправку. Жене се, веди, и сувише брину за ствари ништавне и обичне, показују немирно љубопитство а уз то иовршност духа, с тога уживају у празним говорпма, склоне су на претварање, даскање и лаж, одају се узадудном кинђурењу, које потиче из природне жудње, да се допадну. II баш тога радн често се ките веома неукусно. Многу поуку могди би узети из Грчке. „Требало би им показатп пдемениту простоту на сачуваним киповима грчких п римских жена. На том би увндеди, како пријатан и достојанствен утисак чинп коса слободно натраг скупљена п дуго у пунпм наборима састављено рух«. Требало би да се навикавају на красну простоту, која се тако лепо подудара с хришћанским моралом. Сматраде би пак моду као непријатно ропство и задовољиле би је, само у кодико би бидо нотребно".