Просветни гласник

242

ПРОСВКТПИ ГЛАСНИК

увидети. Он нцје отишао далеко од обпчнога рада за награду. Но у овој вести има и друго нешто, што нам је јаче пало у очи. Одмах за овнм речима вели се: „Ове мисли Преосвећенога Епископа падају као мек мелем на раљену душу срп. учитеља и јасно потискују неоправдане (?) и опскурне (!!) погледе једнога школскога надзорника, коме се (чнтај, којима се) даје место (читај, места) и у ,.Пр. Гласиику" да целоме свету у звавичноме органу министарства просвете представи срп■ ске учитеље као ленивде, који су чак н неподобнн за свој тешки и мучип посао!" На првом месту наш је колега смео с ума, да је за продену послова школских надлозкнији један надзорник, особито с оном квалифпкацијом какву има дотични надзорпик, него просвећсни еппскоп, који не обплази школе, но цени раднпке њене само у опште, иросечпо п сразмерно према раду свога свештенства, који му је боље познат. И сложпћомо се с г. епископом, да је рад учитељски сразмерно пзмакао од рада своштеника српских, који, с политпчкога поља, ваи цркве, још није нашао нигде одушке и примене, као учитељски. Алп, значи ли ово, да је у учитељском раду све смиље ц босиље, да је све најбоље, да је све без мане и да ништа не треба радити ? Не. То је усцављивање. То је самообмана. Ствари се процењују само релатпвно, једна ирема другој, ц у једпој се находн више маиа иего У ДРУгој и у једној внше врлпна него у другој. Свака је друга, апсолутна процена иогрешна. Ми морамо замерити нашем колеги и на ирилично великој безобзирности, кад он једноме надзорнику, једноме исто тако просветноме радннку, једноме впшем чиновнику и завлетоме претностављепом старепгпци, спори компетентност за оцену и закраћује право на слободно исказивање онога што внди својим очима, што нађе у својој ревизнји и што ду-

боко исповеда у души својој! Јер, зашто би један надзорник представљао ствари горе него што су, и с каквим разлогом би му се браннло да каже оно што мисли и осећа ? Да ли би внше рода донело да прикрије п ствар представи у бољој боји но што је у истпни?... Алп највећа наша замерка тек сад долази. Писац те „вести" замера, што се томе тим „погледнма" падзорниковим дало места и у ЈЈр. Гласнику, службеноме листу министарства просвете! Те своје „неоправдане" и „онскурно" иогледе г. падзорник је нзнео у своме званичноме извештају; а како се ови извештаји штампају у службеноме листу као службенарадња, то излази ова логика: писац оне белешке илп уредник „Учитељског Восника" не допушта да се службена радња штамна у службеном листу. Или овако: он донушта, алн само оно где се хвале учитељи. Али где би се год ма колико кудили, то не сме да се износи!!... А је ли та логика оправдаиа? Да лп она креће нанред ?... А колико јој је и нисац или урсдник доследан, нека читаоци само иреврну два листа и нека прочитају четврту „вест" Немар за осуду. Ту се учитељство у опште, а нарочито у неким крајевима наше Отаџбине страшно осуђује за „равнодушност, немар, ц нехат" према своме рођеном удру• жењу и после узвика „заиста жалосно", вели се : „Ако игде надзорников ауторитет (Глете, молим вас, сада!) треба да се појавп у заиоведајуКсм тону (Дакле тако!), то би заиста(?) требало да се појаап у овакпм местима". То је за Удружење. А кад се он појави према иераду у школи, према раду просветцлачкоме у опште, онда су надзорнпчки „погледи" „неонравдани", „опскурнп" п замера се п службепоме листу што пх доноси!!.. Ми, дакле, замерамо и овакој логици, која се зове нелогичност, и овакоме моралу, који тражц да се ствари крију н продстављају другојаче