Просветни гласник

16*

Б Е Л Е 1П К Е

243

ио што су, који тражи само хвале и који ради за признање. Ј. М. * Седамдесетогодишњица књижевнога и просветнога радника нашега, каноника Ивана Стојановића. — 4. децембра ове године навршује се ссдамдссет годнна, од како јо рођон чувени ерпски кљижевник и просветнн радник каноник Иван СтојановпЛ. Српска дубровачка омладина сирема се, да што свечаније прослави седамдесетогодишњицу рођења овога срнскога великана и овога ради оиремила је у све српске крајеве овај ироглас: „Нема иод капом небеском народа, који не може да се подичи већом или мањом китом одабраннх својих синова, који, озарени лучом патриотизма а загрејани светим осећајем племенитости, љубави и захвалности, посветпше својс силе пароду, те обилато принијеше свој дио згради народнога напретка, развитка, славе и величине. Већи, знатнији и моћнији иароди баве се већим обилатијим колом такових с војих заслужиих синова, јор Из грмеиа ведикога даву изаћ' тешко није: у великпм иародима ђеппју се гн'јездо вије; мањи, незнатннји, ситнији народи задовољавају се, наравно, мањим, скромнијим бројем њиховим.... Ако икоји, а оно јамачно српски народ може с поносом да поглеа,а у странице своје славне историје. Онај големи, дуги ннз великих н сјајнпх дела, испреплетен недогледним колом врлих п заслужнпх синова српских, који пером, мачем и крстом обилато одужише свој дуг Сриству и подигошо га на висину далеко изнад многнх, чак н бројнијих, моћнијих и већих народа, служи свакоме Србину и Српкињи као дика, понос, утјеха и пзглед. Али да је наша српска историја тако сјајна, богата н славна, велика је заслуга и града Дубровника, који у часовима очајне, иснолинске

борбе Србинове о живот и опстанак, даде Српству лијепу киту својих синова, којп запалише и високо подигоше зубљу просвјете, те унакрст бијелога света проширпше, продпчише и нрославнше и онако воћ знатпо чувено и слављено име Србиново.... »Тд си био, то нам повјест паже, Да си био, тужно увнђамо*. узвпкнуо је болом у души чувени нага пјесник граду Дубровнику... Водро небо српско дубровачко, које се некад бјешо осуло сплшш ; големим и безбројним звијездама пјесника, књижевника, уметника и научоњака, данас је на жалост, сплно помрачило, звијездо се — јаох! — махом иогасиле.... Једна од последњих звијезда на хоризонту српском дубровачком., то је без сваке сумње наш дичнп старина, Србин и књпжевник, каноник-докан Д-н Иван Стојаиовић... Дуги низ година утонуо је већ у понор ледена заборава, како се је на срнском небу појавио Д-м Иван Стојановић. Од тога свпјетлога дана па до данас и .ријечју и дјелом и савјетом и пером наш је Д-м Иван увијек био еправан, да све својо замашно и неироцјењиве силе преда у службу Сриству и српском имену. Истражујући и шшући— уз осталесвоје радове — о историји, литератури н култури града Дубровника, наш је Д-м Иван учпнио двоструку услугу српском роду: прво, задужио јо сриску књигу, јер јо тиме попунпо ону празнину, која се је у њој већ од вајкада тако живо осјећала; друго, учпнио је голему услугу српској мисли у овим изложеним крајевима, јер је у ово доба изнио пред очи данашњег нараштаја нраву истину о његовом народносном поријеклу и испунио му груди поносом славе, моћи и величине некадашње слободне срнске републике на Приморју... Али — Д-м Иван Стојановнћ је нешто веће, нешто узвишеније, нешто сјајније изнад свега тога: он је такав челик-характер каквих се данас мало налази! Колнко је год заслужан онај великан, која