Просветни гласник

166

иросвЕтии гласник

су изумрди, било што су се иоступно претапалн и иа.јпосде сасвим претопнли у друге, јаче и културније народе. Па, хоћемо ли ми оставити да „иде како иде" и пустити да народ наш пропада? Хоћемо ли бити задовољни равнодушногаћу према овоме? Можемо ли бити срећни овим немаром? Не. То не би био живот. То не би било вршење дужности према себи и ирема народу своме. Живот је борба, и нама .је дужност, да се боримо, а успех је, најпосле, у Божјој руци.... Ми смо деца ове земље. Ми смо нросвећенн синови њени. На нама је дужност да уирављамо њоме. А та управа иаша мора бити налик на дужности лекареве. Она мора бити искрена и одана. Ни једну бољку, ни једну грешку, нн једну ману она не сме да прећутн н прикрије. Она мора све да их пронађе и лечи, а врлине да подиже. То је посао правих васпитача њених, а мн такви и морамо и треба да будемо. VI Умесност увођења Ручнога Рада. Стара школа тражила је само учење на иамет, без разумевања (механизам). Нова школа тражила је учење с разумевањем (рационализам), развијање разума и мишљења, чист интелектуализам. А кроз обе ове школе провлачило се учење речи (место самих ствари и појава) и речима. Најновија школа истакла је и друге захтеве. Она је увидела, да давање првенства разуму и нретеривање у развијању његову може битп штетно и за здравље и за срце детиње. С тога је "рада, да сузбије сувишан интелектуализам, а да истакне јаче развитак физички и морални с естетичким н религијским. Уз ово иде и најновија тежња целога образованога света: да се омладина за рана навикава на рад и сирема за живот, те тиме полаже основица јачем културном развитку. А знамо, да је свака навика јача гато је старија. „Младо дрво можеш превијати како хоћеш, а старо хоће да се преломн", вели народна пословица. Навика, кад рано ночне, постане друга нрнрода. Зато и треба рано почети са сваком навиком. Право васпитање и састоји се у самим навикама. Не дати да дете чини оно што не ваља, те да се не навикава на то, а старати се да чини све оно гато је добро, те да то заволи и да се на то навикне: ето, то је сав задатак правилнога васпитања и домаћега и другатвенога. А рад није знање него навика. Знање је радња чисто мождана, дугаевна; а код рада су, као што видесмо, у послу и очи и живци н мишићи. А нагон за кретање и рад у деце је урођен, само га не ваља занемарити и пустити да закржљави, да се угаси на гатету и здравља и телесне умешности и окретности. Ето, с тога свн нросвећени народи поклањају све већу пажњу овоме васпитању, те, поред веће пажње вештинама у опгате и поред увођења