Просветни гласник

КОВЧЕЖИИ

501

шкодарнне, прирезима варошким и покдонима прнватних дида. Но прн свем том њихова је екзистенцнја још само Формална. Стојећи у тесној вези с цевтралном управом, која им из Париза шаље проФесоре, програме и правила, они само у неколико личе на праве универзитете, то јест, на аутономне установе које не би биле зависне од државе, а које би биле самосталне у одређнвању правца наставе и ослобођене оне једнолнкости програма. Напомињемо још н то, да ни у једној држави виша настава ннје нредстављена тако одличним наставннм снагама. као што је то у Француској. Књткевницп и научењаци Француски, који су у исто време и наставници, чувени су у целоме свету, а њнхова имена овенчана су славом којој равне нема. Француским универзитетима недостаје живот универзитетски Франпуским универзитетима доиста недостаје ова најбитнија особпна — уннверзитетски живот. Француски је ђак већином вредан, уредан и раден, али му недостаје онај живот заједнице, који ствара карактере н прппрема човека за живот у друштву. Француски је ђак усамљен. Хоћете ли да завирите дубље у његов свакидашњи живот? Отидите у диагИег 1аИп — латински кварт, ту престоннчку провинцију коју је ђак присвојио, и то првих дана новембра кад почињу иредавања на Факултетима. Ту неКете више впдети ону разноликост одела и ону дугу лавовску косу, која у бујним ираменовнма пада на масне вратнике. Јуначко доба нееташног и безбрижног ђачког живота прошло је. У Француској као демократској земљи, где стипендије на лнцејима олакшавају школовање и приступ вишим каријерама, ђак је често пута поникао из слојева народа или из средине буржоазије — средњег сталежа. Нпје реткост, да је ђак прпнуђен да се школује једином помоћн од 1200 динара, коју му држава даје на име счшендпје. Иредставите себи таквог ђака који долази из унутрашњости, узима у каквом хотелу један собичак, у коме нема ништа више сем једног кревета, дрвеног необојеног стола, две столице испуњене сламом, једног путничког сандука, који у нужди замењује столицу онога дана, кад му којп друг дође у госте. Овакав је стан мало примамљив. С тога он у њему дуго и не остаје. Нојевши једну киФлу за доручком, коју је купио код суседног пекара, он убрзаним корацима иде у школу у девет часова на предавање. Као сваки марљив и озбнљан ђак, он много полаже на то, да на час стигне мало раније, како би могао заузети место на клупама које су најближе катедри. После часа он пде у библиотеку, где је већ дан ранцје задржао књиге, које су му потребне за рад. Ту га застаје време ручка; он оставља отворене књиге и своје белешке на столу, да би и прооветни гласнпк, 1900., 2 33