Просветни гласник

КОВЧЕЖИЂ

289

I. Значај ђачких књижница Увек је било људи, који су били иротивни ђачко.ј лектири. Русо же.ли, да његов Емил до 12. године и не зна за књигу. „ Ја мрзим књиге" каже он „из њих учимо само оне ствари, које не разумемо". И Жан Пол. је противник дечије лектире, што он исказује у унуству за домаћег учитеља: „Гадно је, што већ и наша деца седе и читају. Иоучна књига им не може никада надокнадити учитеља. Иоезија је за голобраде још нездрава. У кратко школскс књиге су излишне!" Љгбен је скупио сумње, које су се јављале на учитељским скупштинама и разним списима против дела за омладину у овим тачкама: 1. Она унапређују много читање, претварају весеље за читањем у жудњу за читањем и доводе до читања романа. 2. Она унапређују тежњу за пријатном лектиром на штету коррсне, јер она пружају „корисиу лектиру увек преслађену". 3. Она навикавају децу на површно читање. 4. Она развијају Фантазију на штету других душевних сила. 5. Она слабе дух. 6. Она спречава.ју школски циљ, .јер а) ограничавају домаћу вредноћу за школу б) буде одвратност за озбиљне школске радове, в) кваре укус дечији за св. Нисмо, катихизис и друге школске књиге, г) спречавају увођење добрих школских књига, нарочито добрих читанака. 7. Задржавају децу од кретања у чистом ваздуху. 8. Слабе видну снагу. Далеко би нас одвело, кад би смо ове разлоге појединце обарали; т току ове расправе биће прилике на другом месту да се вратимо на неке од наведених разлога. У осталом ми потписујемо у овом погЈјјду речи Либенсове, које гласе: „Ове сумње важе само за злоупотребу дечије лектире". Злоупотреби треба и прнписати кривицу, да су Русо и Жан Пол одлучни противници дечије лектире. Иознато је да је Русо у својој раној младости много читао и то већином дела, која се ие би смела дати ни одраслима. И Жан Пол је много читао и добре и рђаве ствари без икаквог реда. Зато није никакво чудо, да су обојица противници дечије љектире, јер паметно примењену лектиру нису ни познавали; међутим њихова критика осуђује неподесан избор књига и погрешан начин читања. Напротив има признатих људи, који су рверени у ведики значај дечије лектире. Тако признаје Полак у својим „мрвицама": .11е могу речима и бројевима показати, колико је мала библиотека у мом родном месту користила мом образовању, моралу и породичној срећи, али је корист била знатна. Не може се довољно препоручити свима учитељима, да оснивају школске библиотеке". 0 Антонију Розминију прича се, даје