Просветни гласник

2!>1

8. Осећање језика и умножава језично благо Сваки .је учитељ већ стекао искуство, да иачитана деца умеју правилно да пшну и говоре без икаквих правида, а да то и не осете. Херозд говори о једном ранијем ученику, који је добром лектиром задобио ванредну очигледност у изражавању, сигурност у граматиди и одабрану дикдију у укупном представљању и ако је био у почетку наглув а додније потпуно глув, а у породици слушао самн наречје а у даљој околини погрешне узоре о немачком језику. Драјер опет каже: „Сећам сеједног дечка, који је због болежљивости слабо иохађао школу а опет је у целом разреду писао најдепше саставе". За Гете-а причају, да је отац његов осећао језичну добит добивену читањем у његовим саставима. Надзорник и школски саветник Полак каже за себе, да је у својој младости много и одано читао у светом писму и у Хебеловом „ковчежићу блага", и додаје: „Остаје'Факат, да су за мој .језични и душевни развнтак били меродавни св. писмо и Хебел". И ко пажљиво чита списе овог мисленог човека, а нарочито његове „мрвице", откриће многобројне сличности са Хебелом и св. писмом. Ширен тврди, да не би могао слободно говорити, да није много читао; његово богаство речи не оставља га никада, и никада није у неприлици за. израз; више пута има десет за један. И Хердер сигурно мисли да се лектиром стиче веће богаство речи, кад у шкодској беседи г. 1796. постиче на гласно читање најбољих дела, јер каже: „Не треба да има класичног песника и прозаисте, на коме се није вежбало ухо, језик, памћење, уобразиља, разум и досетка ученикова". Ове речи важе' истина за ученике виших школа, али кад се паметно примене, имају значаја и за оеновне школе. 4. Дечија лектира забавља с разумом (умом) и Фантазију Као што би било погрешно, изобразити једнострано ум, а да се срце и душа занемаре, било би исто тако неправилно, кад би се претежним буђењем и оживљавањем Фантазије, која је у младим годинама најбујнија, ослабио разум и напрезао дух. И овде, као у опште у животу треба поћи средином. Да би настава паметно утицала на унутрашњи живот човеков, треба да занима наизменце разум и Фантазију ; она мора као што Фајтерслебен каже, испуњавати дужност „душевне дијететике". То ће бити онда, кад учитељ после дужег умног рада, пусти Фантазију да ради, да и она добије своју храну и рад као и разум и да се одржи равнотежа између духа и срца. Ова дијететика душе је баш у младим годинама од велике важности. Код детета је порвобитна потреба, да после размишљања одмори дух свој. Ово душевно опорављање пружа лектира. Али овде не треба заборавити, да најпре долази рад, на после одмор. Часови изјутра и ире подне, који су најподеснији за телесни и душевни.