Просветни гласник

К О К Ч Е Ж II 'К

зиде сдободне творевине Фантазије. Ми под истином разумемо унутраиту истину, која лица нреставља исихолошки тачно, која избегава претеривања и која даје „ идеадном, поетичном жнвоту убедљив упечатак истинитости". Ово важи нарочито за деда, која грађу дрпе из иепосредне садашњости. „Јер гатка из давне прошлости не збувује представу детињу, али то чини романтична драж, која квари ток времена, у коме само дете живи. Ако хоћемо, да је садржина омладинске књиге истинита, онда она не сме да описује само врле јунаке и јунакиње, „које сродници награђУЈУ по дужности сдаткишима, претпостављени почастима и звањима а Бог сваком срећом." Исто тако било би погрешно, кад би се представљала само рђави карактери. Сасвим правидно напомиње у том погдеду К. Кајзер: „Анђеоским сдикама мора свако искрено дете признати своје сдабости и немогућност, да му буде равно; према наказама осетиће своју морадну надмоћност и говориће у себи: „Захваљујем ти Боже да нисам такво као други људи, разбојници, неправедници иди као овај Цед_нер". Како живот не пружа апсодутан порок и апсодутну врдину, тако и дечија књига треба да даје детету поред доброга и здо. „Истинито и добро нека се прича у највишем степену", ади читадац не треба у то само да бдене, већ му треба ноказати и пут на више, помоћи му и сировести га". Кад се црта дажно и рђаво, онда ваља пазити, да то не буде у највећем нонижењу, како дете иеби упознадо пороке, о којима његова чиста душа још и не сдути, и који му морају остати сакривени. Овде вреде речи Опедове: .Греши се о невиност, кад се износе иред дечије очи сдике, и описују деда и мишљења, на чију нискост оно још није помисдидо, која дакде нису сузета из његовог посматрања, а принуђавају га. да гдеда исиод себе, у место да гдеда увек на нешто пдеменитије. Дидактична деда за децу треба да се раздикују стварном истином од забавних деда, а од шкодских књига привдачним накитом. Треба да буду савремена, да не забављају децу посматрањима, која је наука давно претекда иди поправида. При томе ће се одабрати само оно, што је вредно знати, а све сумњиво и спорно избацити. Поуке о техничким наукама у кодико се оне у опште могу дати у забавном обдику исказују се најподесније у биографијама људи, који су се показади засдужним у појединим гранама тих наука. в) Градиво за дечија деда треба да је аодешено ирема старости и развитку детета. Књиге, које расправљају социјадна иди подитичка питања иди верозаконске пробдеме, не спадају у ђачку књижницу, јер су такви предмети остављени за зредију памет одрасдих. Бећ Нимајер укорава такав поступак, и замера што је Кант и Њутн прерађен за омдадину. Дечија књига надовезује на оно што већ иостоји, али тако, да дете може разумети оно, о чему се говори с мадим додатком неразумљивог. „Дечија књига у место да пузи за децом, треба да им даје поред 20*