Просветни гласник

К 0 В Ч Е Ж II Ћ

299

Са иедагошког гдедишта мора да се ставе ови захтеви на обдик. Он треба да је прост и иодесан за децу. Дугачке реченице и замрнгени периоди не приличе дечијим књигама, треба избегавати и стране речи. „Фигуре не треба да се често јављају, јер .је за њихово разумеваље иотребан тежи душеван рад који дете ирекида у читању и буни га у уживању, на ће на послетку рдовољно бацити књигу". Ко хоће да пише за децу, треба да добро влада дечијим језичким богаством и његовим начином изражавања. Чујмо, шта је радио Шмит, да би могао писати за децу. Он прича: ,Ја сам ишао деци у школу и учио сам се од њих... Обично сам причао деци приповетку или сам им читао, па сам после тражио, да ми она по намћењу напишу. Из њихових састава видео сам, шта им се најбоље допадо. ЈКад је н. нр. било у приповеткама дугачких говора, деца су прелазида преко њих с речима: „Овде се много говоридо". Из овога сам увидео, да им се не допадаху дужи разговори или монолози, за то сам их изостављао, па сам приповетку прерадио, уносећи у њу више радње и краће разговоре. Запазио сам и то, да су деца распитивала за многе прилике и разлоге, за које сам држао да није нотребно додиривати, па сам доцније према томе и радио. Тако сам учио од деце, н старао сам се, да говорим увек њиховим језиком". У тежњи, да се буде обичан и подесан за децу не сме се у дечијој књизи пасти у тривија.шн тон. У њој треба цртати свежим, живим и нриродним ббјама; „али повидна мора имати дубоку позадину пуну живота, која се при поновном иосматрању отвара још богатије. У то.ј богатој позадини треба да леже загонетке, које дете задобију и које га нагоне на поновно читање ; она мора бити довољно богата, да и одрасди.ју децу понова враћа њеној дечијој књизи". Напослетку у дечијој књизи мора бити језик коректан и без иогрегаака, ако се хоће, да се дечије знање језика обогати и да има права на лепоту облика; јер тачност је апсолутна погодба за лено. С. Израда Пошто израда није главно, то ћемо о њој казати само неколико речи. Повез пека је трајашан и укусан, ади не и раскошан, да не би дете због лепе спољашњости заборавило, да је садржина књиге главна ствар. Хартија треба да буде чврста, глатка, да ш?а нодесну јачину и боју. Сдог нека је велик и разговетан, јер ситан сдог је шкодљив за очи. Нарочиту пажњу заслужују слике, које се налазе у многим дечијим књигама. Сликама је задатак, да објашњавају садржину, да представљају иди да изазову расподожење, напослетку да делују тамо, где речи нису у стању. Слике не треба да буду честе, јер би њихова велика множина спречавала н слабила Фантазију у конструисању представа. „Идустрације нека су верне у схватању и приказивању", али нека су и уметнички