Просветни гласник

178

ПРОСВЕТИИ ГЛАСНИК

судија учите.ља и њиховога успеха, већ је пре свега иомагач у њиховом раду, како би се што брже и што лакше дошло до што већег успеха. Најпосле, потребно је, да надзор побуђује на Духовну жпвост, да даје побуде наставницима за сваковрсне послове на корист школе, да их диже из апатије према: животу, што је код ових радника врло честа појава, па да их уводп у весео живот п рад како у школи тако и ван 'шкоде (у просветном духу). Према томе надзор треба да је: 1.) дисцшлииски (ради реда); 2.) административт (ради уираве); 3.) инструктивни (ради поуке и помоћи); и 4.) иодстрекачки, иницијаторски (ради подизавва и одушевљавања на сваковрсне радове у школи и ван ње). 11о моме нахођењу, као што сам наномепуо, од највеће је важности инструктивни надзор. Радом у том духу духовно се богати учитељски кадар, а када имамо добре упитеље, оида ћемо имати и наставу добру. Потписани је иокушао да ради у свима правдима. Разуме се, да су све то почетци, који се могу можда и изјаДовити, а.ли ипак ночетци једног низа замишљених радова, који могу донети само користи народној шкоди у престоници. Нека ми је доиуштено, да тај свој посао нзложим у најскученијим потезима, 1. Дисциилински надзор Као што је напоменуто — дисцишшнски је надзор ради реда. Док није бил.о надзора, често се задоцњавало у школу, на часове се улазило после одређсног времена, ученици су остајали без надзора у учионицама ходницима, дворишту и т. д. Истина управитељ је позван да врши тај непосредни надзор, али је управитељ колега, који не жели да се замери својом строгошћу, или је заузет другим нословима, или је удругој згради. Управитељ није у стању ни да води рачуна о извесним нередовностима, које се дешавају у учионици за време рада, јер и сам управитељ има свој разред и мора да ради онда, када и други раде. Међутим у учионици могу деца сама радити, или се „преслишавати", а учитељ или учитељица да чита роман или што друго да ради; може, даље, предавати рачун или граматику у време, кад се по распореду ти предмети не могу предавати и т. д. Потребно је, да учитељ зна, како неко може доћи изненадно и то затећи. Сама та помисао отклања многе нередовности. Сем тога, по неки учитељи-це наших народних школа се управљај у по своме моментаном расположењу, па раде, ако им се ради, и не раде, ако им се не ради. Ако такво нерасположење потраје дуже — постаје навикаитада завлада и код ученика нека духовна леност. А када се зна да ће неко доћи и видети, како је текао ток рада, то се ради и онда, када се за то нема расположења, јер ако учитељ нема расположења имају ученици, који не долазе у школу да беспосличе, него да штогод паметно за живот науче. Најпосле има учитеља-ица, који раде у такозваним „месецима рада" т. ј. ири крају школске године, како би што бољи успех избацили пред иублику на крају школске године. То је рђава навика, која се укоренила из времена старог надзора, када се надзором само констатовао успех на крају школске године и ништа више. Надзорник треба да одржава равномеран ток рада, који оставља трајне плодове у духовности учениковој.