Просветни гласник

358

ПРОСВКТНИ ГЛАОНИК

пада у очи у енглеској настави; тамо се даје тако мало места геограФији н то код народа чија се величина оснива на трговини". Браниоди кдасичне наставе открили су грубе стране у илузији утилитарног васпитаља. Али се изражавају као да и сами деле ту илузију. — У пришџшу они веде, да настава боља у васпитном погледу нема материјалне користи. Ако модерно или реално васпитање узме „нрактичан" карактер и престане да се такмичи са класичним, тада му предсказују славну будућност. Једанвели: „оно ће образовати чете младића способних да испливају кроз вртлог живота". Други кажу, да ће оно за кратко време дати способне предузетнике и трговце који ће достојно заступати нагау аемљу у економској конкуренцији. — То је много иоверења у моћ тих тако званих „корисних" дисциплина које су мало час •оговорили; оитимизам правих утилитаријанаца није никад ишао даље. По истина је то да има разлике између „средње* и „практичне" наставе. Практичној настави место је у специјалним школама. Средња је настава општа и нема да се занима применом. Ма какав да је њен облик и трајање, корист коју она даје увек је виша, и ако није непосредна. Јер оно је култура. Нема средње наставе која није „некористољубива" (с1ебЈп1егеззее). То је дух старе иедагогије и тај иеће пропасти. А.ш нијс доста да средња настава буде некорисна, тешка и дуга па да буде одлична. И нај.зад, грчко-латински није једини предмет који има тај карактер. Може се усво.јити принцни хуманиста „да има знања која нису за употребу, али која у највишем степену имају васпитну моћ", а да се не прими за то да треба „арггогг одбацити сваку тежњу да се ослаби настава грчког и латинског". Остаје дакле да се докаже да .је тип „класнчне" наставе комбинован тако да да културу саобразну са идеалом, како га модерна ФИлосоФија може и мора да схвати. Ово нас наводи на основно питање: „Шта је сврха средње наставе?" — „Штаје циљ ередње наставе? „Видели смо да за књижевнике Ренесанса циљ је био образовање литерарнога осећања; и многи ново хуманисти јога мисле да је хипотеза и регаење из Ренесанса вечно тачно. — Је ли могућно веровати у то? Је ли идеал културног човека и на арају XIX века она исти, који је био у почетку XVI, онда кад људски дух не беше још нншта открио ни у природи ни у себи самом. Хоће ли се икад премашити тачка Еразмовог гледишта? Ваои11гагу рекао је: „Средњој је настави скрха, да образује културно васпитане људе а не књижевнике". Вепап је рекао: „Пазите да се васпитање не ограничи на шупљу реторику". Сви они који су дубље погледали у стари Еразмов идеал, изјавили су да је исти или недовољан илнјадан; и Утилитаријанци имали су право гато су га напали, јер ако држави и не треба толико практичара она доиста не зна гата. ће да ради са толико аматера књижевности и писаца. Држави, то јест модер-