Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

523-

нидљив поглед продре кроз сјајну атмосФеру којом је садашњост окружила велике прваке прошлости. И онда, смете ли све те горке истине саопштити младом колену? Хоћете ли бацити пред очи омладине те мниме великане, у љиховој ружној интимности са слабостима живота? Можете ли им, без устручавања, показати да и у прошлости и у садашљости, срећа често долази са богаства, богаство са неисправности, неисправност са рђава карактера? * Међутим, ако све то затајите, не можете дати уметничко дело. Чим уметникова опажања прођу кроз Филтар педагошких обзира, приповетка губи своје најважније елементе, као што пресована биљка губи свој мирис или дестилисана вода свој укус. Кад педагогово перо додирне причу, она се мал'те не камени, као што се камене људи у гаткама кад их додирне прутић зле чаробниде. Не треба из тога изводити да добра приповетка не може бити морална — то би била заблуда. Али онај латентни морал који се крије у дну готово свих великих уметничких творевина, и који се ослобођава само иод погледом јако уочљива читаоца, није онај којим се сувремени педагози задовољавају. Оно што они траже то је непосредан, готово категоричан школски морал, са свима својим прописима, својим наградама и казнама, својим предикама и упуствима. И тај морал, понајчешће, само је привидан; иза спољашњег омотача крију се мотиви који не могу добити право грађанства у Етици. Оно што се тражи од омладине то није чврстина, одлучност, несебичност; развијено социјално осећање а одржан лични понос; остварење оправданих тежњи ма и на штету личног благостања. На против, дечје приче уче децу покорности скоро без граница; уљудности која по мало личи на улагивање; скромности која иде до плашљивости; уредности која постаје педантност; мирољубљу које мало те није недостатак храбрости. Оно што оне желе створити то је тип добричине, човека који чини добра, јер није у стању учинити зла, али који није кадар учинити никакво велико дело, ако само излази из круга чаршијског морала. И за те ситне одлике свакодневног морала, за та јевтина доброчинства, што их чине представници моралности у дечјим причама, њих већином награђују ту, „на лицу места", одмах после учињеног дела. То већ постаје нека врста погодбе међу прииоведачем и његовим главним јунаком. Свака. је врлина таксирана; што веће испаштање, већа и награда. „Учини добро", чини се као да говори приповедач своме .јунаку. „Хоћу", — изгледа као да одговара овај, ,а. : ш ти знаш... имај ме у виду". -Ни бриге те", наставља ириповедач, ,,ти само ради што ти рекох, па се твоје зна". И кад обе стране споразумно утврде своје примање и давање, приповетка се пусти у обрт да намами младе читаоце на ову малу трговину с добрим делима, која се тако добро рентира.