Просветни гласник

524

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

Чему води овакав рад у књижевности ? Може ди се одобрити да се унропагаћује уметничка вредност прнповетке, да се најдепше сцене ампутирају, да се најмаркантније .шчности укдааају, да се најбитније истине сакрију све зарад једног морада сумњиве вредности? Јер, најзад, шта се постиже тиме што се свака патња у овим причама награђује срећом, сваки поштен напор завршује успехом, свака врдина добива награду, а сваки порок казну? Ако би такве Приче имаде јаког утицаја а оне га срећом немају — шта ће бити од омдадине, тако васпитане кад се нађе пред стварним демантоваљем поменутих закључака? Неће ди први призор у коме добар човек пропада а рђав се подиже сгворити мпого разочарања у омдадине која од живота очекује једно а добива са свим друго? Јер, сем што није добар, морад педагошких прича није ни истинит, и учећи децу да буду практична (радећи добро за награду) он их доводи до уверења да се може страдати, ако се по каткад и ђаводу не свећа занади. * Има само један закључак из овога што је до сад речено: омладини треба износити истинит живот. Треба имати на уму само једну ограду: као што не треба сакривати истину, тако исто не треба говорити сваку истину. Паметан приповедач бира међу приповеткама само оне за чију истинитост нема сумње, ади до чијег се морада не мора додазити кроз загушљиви задах удичког неваљадства, преко страховитих појава морадне пропасти, кроз поворку сабдажњивих сцена. И онда, у борби ко.ја се неирекидно води у људском друштву има иризора која честита човека испуњују грозом, бодом, гневом, јер гдеда страдање без кривице и пропаст без греха. Не указујте деци те примере; дајте им бдаже истине; иокажите им ваљане људе који пате, ади не страдају; који страдају, ади не пропадају; који пропадају, ади том пронашћу искупљују срећу својих бдижњих иди свога народа. Живот је пун разноврсности; бирајте оно што ће помоћи да омдадина буде јака карактером, поштена осећањем, оддучне воље, радљивог темперамента, способна за частан и користан рад у заједници државно.ј, народној и човечанској. Навикните је на истине живота поступно, дијетадно, ади почните са истинама а никако са заваравањем које не води ничему добром и које мора пасти пред првим јачим догађајима из стварности. * Приповетка „Историја једног мдадића" може се сматрати као апотеоза часном индустријском раду. Један мален дечко, нагнан нородичном невољом, оставља своје огњиште да у широкоме свету скује себи срећу и створи породици бдагостање. Он продази кроз тешке подожаје, непрекидно вођен љубављу према породици, ни за часак не напуштајући рад