Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ЛРИКАЗИ

525

и подносећи зло без роптања, а држећи се у добру без разметања. Нрича се свршава коначним успехом младога радника, и како Француска нрича не може бити без жене, овде у овој јунак дочекује два весеља: себе жени а сестру удаје. Оно што у овој причи засл.ужује највише похваде то су пзвесне појединости. Најпре онај мали Петар Томасенов, једна врста Гавроша Иговог, који је политичку акдију заменио трговачком. За тим породица Папионова, једна карактеристична породица која осцшшра између стадног гдадовања и сиорадичне пресићености, и показује манире којима се одликују породице пропалих уметника. Па онда ту је и стари Херве, представник .једне старије занатллјске генерације, који воли свој рад мало те не као Квазимодо своја звона. Па онда, и у оном бедном луталлци, Кабарату има много црта иСтинског, животног лица. До душе, у овој строго васпитној причи, у заједници са особама које само у причама живе, усред намерно подешених чињеница и ове лнчности изгледају као сањиве или као болесници после оздрављења. На њих пада нарочита, вештачка светлост и њихове Физиономије губе своју прецизност; блеђе су, неодређеније. Остаде личности прол.азе кроз причу као сенке; не чује се ни ход ни гдас; не види се покрет; све то личи једно на друго не сдичношћу карактера и темперамента, него оскудицом потребних црта којима се обележавају бидо посебне личности, било представници типа. Доиста, и Гале, и обе девојке и породица Декдерова и Нивалова и још друге дичности немају ничега, чиме би се задржади у читаочеву памћењу ношто се књига затвори. Онп нису особе, то су више чињенице којима је дато име и презиме. Ни сам јунак приповетке не може се похвалити да је успео представити нам се. Он пролази кроз 254 стране приповетке као какво безимено пастирче кроз народну гатку. Ми сазнајемо његове доживљаје као из неког пространијег детописа, али не видимо душу његову у нојединим тренуцима живота. »Погдавитн узрок лежи с једне стране у недостатку нравог приповедачког тадента у снисатељке, а с друге у природи саме приповетке. Њој није ни циљ да представи личцост, већ да створи снољашњи успех своме јунаку. И ради тога овде се нижу Факта којима читадац у напред погађа завршетак, јер добро осећа да сва патња мора бити брзо окончана и да на крају чека. једна лепа. и мдада девојка. И кад је све овако, не треба се чудити како се брзо додази до добре каријере. Писац је приповетке жена, и већ по нежности своје природе не допушта да јунак приповетке дуже време има посла с невољом. Да би приповетка бида занимљивија упдетена је .једна аФера, којој Стеван умадо није постао жртва. Ади читалац по начину издагања одмах познаје да ствари нису ни мадо опасне, и да цеда аФера треба само да послужи као унуство мдадим људима да се чувају сумњивих пријатеља. Ипак, и женска природа списатељкина допустила је да се кроз причу проспе придично крви. Французи не могу а да не указују