Просветни гласник

НАУВА И НАСТАВА

447

жини васиитног циља, т. ј. о ономе што вољи даје обележје морадности; лсихологија нас учи вако се образују представе и осећања о мораду и како воља ноетаје. Тако сазнајемо из етнке да воље једног шш више лица могу бити у таквом односу који код сваког оцеи.ииача тих воља изазива један н иеги суд. Из тих основних апсолутно допадљивих однопгаја воља изведене су норме за људско вл.адање. Оне су обухваћене у 5 етичких идеја: унутрашња слобода, усавршавање, доброчинство, право и награда. Ко би ове идеје тако усвојио, да оне постану сталним прави .шма његова живота, те увек оно хтео што тим идејама одговара, и оио чинио што је са њима у сагласности, тај би нредстављао идеал васпитни. Васиитавање и иде на то да васпитаника уиозна са суштином етичких идеја и да га одушеви за поступање по њиховим прописима. Али се овде намеће питање из психологије деце: Да ли је дете у стању да моралне одношаје схвати као такве, и да ли се оно у опште може одушевити за моралне идеје? Ту добијамо негативан одговор. Естетички суд развија се раније од моралнога. Деца су по природи својој себична. Она се не могу лако уздићи изнад својих дичних интереса, а без тога не може ни бити праве моралности. Дете истина уме да схвати одношаје туђих' воља, али само као лепе, не и као моралне. Отуда се и дешава да деца често пранилно оцене поступке других људи, и ако и не номишљају да сама онако раде, као што то од других захтевају. Тек на вишем стунњу развитка, кад човек почне да појми озбиљност живота, схватају се одношаји воља као морални. Естетичко васпитавање припрема васпитаника за тај виши ступањ. Оно га пре свега навикава на незаинтересовано уживање и тиме у исто време слаби у њему себичне мотиве. Осим тога развијањем естетичкога укуса оподобљава оно васпитаника да цени вредност у опште, и тиме га ириирема да доцније правилно суди и о ономе што је за човека у првом реду од вредности. -Тер ко се једном научи да по естетичким одношајима цени спољашње предмете, тога је лакше упутити да с те стране схвата и рад човеков у друштву. У овом смислу и треба разумети све што се у обичном говору тврди у похвалу естетичког васпитавања, н. пр. да оно уиитомљава нарави, утишава страсти, облагорођава срце и т. д. Толико о улози естетичког васпитавања при образовању моралних идеја у васиитанику. Ну оно је толико исто важно с погледом на другу страну васпитног циља. Моралне идеје, истина, не само да одређују каквоћу него утичу и на обим и јачину њену ; али пак оне саме не чине човека моралним. Васпитавање се не сме тиме задовољити, да мораллим поукама или на буди који други сличан начин упознаје ученике са садржином моралних идеја. Човек је члан неке веће целине, па се и вредност његова цени по заслугама које он за ову учини. А ношто без рада не може прооветни гласник , I кн>., св. 3. 1901. 31