Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

557

ресовање појачава и одрзкава после поуком и вежбаљем. Ми ћемо у даљем излагаау сваки од ова три начина ближе разгдедати. А. Посматрање Колико нас искуство учи, представе о Л.епоме развијају се постепено у човеку. Док дете још не научи говорити, чује од старијих како неке од оних предмета који на негова чула утичу угодно називају л.епима. Кад проговори, оно и само за представу о лепом предмету веже и реч „лепо." Само дете, као у обичном говору и одрасли, естетички необразовани људи, означавају тим именом и оно што је ружно, на пр. какву слику са јаким, неправилно изведеним бојама, или нескладно а сувише гласно певање..., или што спада у опште у другу какву кдасу појмова, на пр. мирис двета, укус јела и т. п. Васпитавању је задатак да ову збрку појмова још зарана отклони, да дете навикава да само оне предмете сматра за лепе, који показују естетичке одношаје. Питање је само којим се путем то постиже. Да ли би на пр. правилно било да васпитач, који је естетички образован, те правилно суди о Лепоме, свога васпитаника упути да о посматраноме предмету искаже правилан естетички суд, да му на пр. каже: ова је слика лепа, она песма ружна и т. п. ? Љко је увидети да се такав начин не може одобрити, јер је у противности са задатком естетичког васпитавања. Овај се, као што утврдисмо, састоји у стварању естетичког интереса у васпитанику, а то се не да постићи саонштавањем готових естетичких судова, већ ови треба да су постали у васпитаниковој унутрашњости, да су израз његова осећања у даном тренутку. Суштина естетичкога суда, знамо већ, и јест у томе да се његов предикат не исказује појмом, као у логичком суду, већ се састоји у осећању оне личности која о предмету суди. Према таквоме односу ствари од васпитача се захтева не само естетичко него и темељно психолошко образовање. Нарочито је потребно при томе знати за услове, под којима се у свести детињој образују естетичка осећања. За нас је, иак, на овоме месту од интереса да психолошки објаснимо од колике је вредности у том погледу посматрање естетичких предмета. Осећање је својство осећаја или представе. Сваки осећај поред каквоће и јачине има и ту особину да утиче на нас угодно или неугодно. Кад са престанком спољашњег надражаја осећаји пређу у представу (у ужем смислу), онда се уз ову могу обновити и осећања која су пратила осећаје. Пример: у непријатној успомени остане нам дело ономесто, у коме нам се десила каква несрећа. Исто се тако осећање које прати извесну представу може пренети на истовремене осећаје. Мало се дете, напр., гади млека и кад му се из чисте лажичице даје, ако му је из