Просветни гласник

752

ПРОСВЕТНЦ Г.1А0НИК

уметности међународне и зато се данас, као и у најстарија времена, не може замислити научник или уметник без знања овог или оног туђег језика. Али саобраћај између разних народа није само у томе. Народи саобраћају један с другим и у многом другом чем, у занатима, у трговини, железници и т. д. и за тај саобраћај не мање међународни као и у наука и уметности, природно је што се тражи знање туђих језика, јер језик управо и јесте носилац свега онога, што садржи кратка, али значајна реч кудтура, која је у правом смисду те речи међународна. Није дакле знање туђих језика потребно само научнику и уметнику; оно је потребно свакоме без разлике, који суделује ма и најскромније у великом нослу културе, око кога су се искупили сви народи наше планете, не од данас или од јуче, него од толиких векова. Научнику и уметнику, индустријалцу и трговцу, васпитачу и свештенику, чиновнику и војнику и сваком образованом човеку потребно је данас као и некад, знање и другог ког језика поред матерњега. Зато данас у школама свих народа на свету, поред математике и музике, као и других наука и уметности, редовно се налазе у наставним плановима и разни туђи стари и нови језици, норед домаћег; они су суштаствен део сваког општег, стручног или научног образовања. Важност језиковне наставе дакле свуд се по заслузи признаје и о томе нема никакве сумње. Али, да ли је то доста, што.су туђи језици унети у школу и што се цене — ваља ли исто тако иолагати и на то, да кад се нешто учи, да се и научи? Свакако. Незадовољство због неуспеха језиковне наставе зато је природно и умесно. Оно се подигло. и непрестано се одржава у Немачкој и Француској, као и у Енглеској и у Италији, у Европи и Америци и свуда на земљи, где има школа и у њиховим плановима туђих језика. 1 ) Данашњи трезвени и практични свет не може никако да појми, да се један језик учи толико и толико гбдина и да после толиког утрошеног труда и времена, ученик није у стању затражити на туђем језику, који је годинама учио ни карту на железници, нити нопитати за пут у Паризу или Берлину, а да се не послужи и ногама и рукама и неартикулованим гласовима, а камо ли да уме водити разговор о свему и свачем, читати књиге и новине и разумети, кад се тај језик говори. Зашто се онда троши време и труд, зашто се смањују државне и општинске касе

') Да наведемо само иример из Неиачке; кад је тако у »земљи педагогије <с , онда се дасно може замисдити, како ли је тек на другим, мање срећнијим странама у педагошком иогдеду: »Ко је тај поштени наставник старих и нових језика — вели др. Крон у својој књизи о Гуену, која ће се доцније навести, страна 7. — који у тајности не осећа, да су баш заиста жадосни успеси шкодске језиковне наставе, кад се упореде с огромним трошком труда и времена? Та зар су ученици свих редом наших виших шкода, који се отпуштају с научном зредошћу, сем мадих изузетака, који се губе, у стању прочитати и само десет страна на француском језику без погрешке и с разумевањем и да их преведу на матерњи језик без речника! 0 ма и прибдижно којекако слободној употреби Француског у усменом и писменом измењивању мисли код њих, исто тако, не може се ни говорити. И то је плод озбиљног рада за време од шест до девет година, за 1300—1600 жколских и 600—800 домаћих часова учења!« А мало даље, с. 8., веди исти писац: »Ваља чути само стереотипне жалбе пређашњих ученика и шта више и абитуријената наших виших завода! Они сви редом жале оно дуго, скупоцено време, које су морали мимо вољу употребити, да приме теориско и апстрактно знање, не достигавши ни само дотле, да могу читајући разумети ма које од класичних школских писаца без тешкоће, а камо ли да се и приближно могу писмено или усмено разумети С ким на туђем језику«.