Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

753

издржавањем наставника туђих језика у школама, кад од њих не може ни један ученик ништа научити? Откуда је то, да нема усиеха језиковна настава у шкоди? Мора ли то тако бити, т. ј. је ли уоиште могуће научити у школи, где је настава у маси, какав туђ језик бар толико, да ученик може рећи, да је имао колико-толико користи од учења? Је ли крив за неуспех наставник? Или су криви ученици и наставни планови? На то питање није тешко одговорити. Сваки се језик на свету може научити. Сваки човек, бистар или глуи, у стању је научити ма који туђ језик. Зна ли само један, матерњи, одмах има сведочанство, да може научити и сваки други. Чини се да би природа ишла сама против себе, да је нешто друкчије то удесила. Исто тако тешко је замислити, да је немогуће учење у маси, кад је могуће појединачно. Значи, да ако има чије кривиде у неуспесима језиковне наставе, да она не иде на ученикову страну, него на чију другу, а то може бити понајпре само на ону, на којој су наставник и наставни планови. Замислите иајдаровитије ученике, најгенијалније наставне планове, најсавесније надзорне школске власти — хоће ли од свега тога бити какве користи, ако нису наставници како треба? Да ко кога чему научи, сасвим је природно да прво он сам зна оно, чему хоће кога да научи. Ко би могао научити живописање од кога, који још не зна разликовати ни боје, који није у стању нацртати никакав предмет ни приближно како ваља? Нико на свету. Па оиет од наставника туђих језика нико као да и не помишља тражити, да зна добро, сасвим добро оно., чему ће друге учити. Сам наставник реците немачког језика, кад би се нашао у Берлину, не би био у стању, као ни његов ученик, затражити немачки кола, да га одвезу у хотел, нити изабрати из карте што му се допада, да утоли глад. И такав наставник треба да научи своје ученике немачком језику — нечем, што и он сам не зна, што и он сам треба да учи! Није само годорење, што он не зна. Не зна он ни друго много што-шта, што је потребно спремном наставнику, т.ј. таквом, за кога се може рећи, да он може научити кога туђем језику. Није ово говор баш о нашим наставницима, него о свима уонште наставницима туђих језика код нас и свуд на страни. Какво је њихово знање ? Како су га задобили, колико је њих провело бар најкраће време у оној земљи, где је тај језик националан? Колико је њих, који имају представе о народном животу, народној историји, установама туђег народа, чији језик онипредају? Колико је њих, који и поред стручне спреме, имају педагошко, проФесионално образовање? Колико је њих који знају и гласове туђег језика, његове диалекте, обичан говорни или Фамилијарни језик, који знају више од неколико елементарних парадисама и синтактичких нравила, који знају порекло и историју сваке речи, сваког облика из туђег језика? Колико је таквих, који то све или бар неопходније од тога знају и колико их је, који имају поред проФесионалног и стручног, филолошког или лингвистичког, и потребно опште образовање, без чега се не може замислити право знање језика? И ти такви наставници, који ни сами ништа не знају, они треба друге да науче туђем језику! Одиста неиојмљиво. Одиста јасно откуд нема успеха у учењу језика. У таквом стању ствари, доиста не помажу