Просветни гласник

55*

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

шаја представа; она еачињавају свест о томе, да ли иас знанствени иметак духовно подиже на виши ступањ или не, да, ли се дотичном духовном радњом правидно задовољава потреба човекова духа за непревидном променом, за непрекидним зашшањем. С тога настаје потреба, да се проуче оне погодбе, под којима је могућна појава осећања. Осећања се могу у ученику развити онаквим обрађивањем наставног градива, онаквим предавањем знања, каквим се највећма може да примени духовна саморадња ученикова. Сваки комплекс душеваих појава се може поделити у 1. духовну садржину и 2. духовну радљивост, коју човек на тој садржини употребљава. Немогућна је појава духовне садржине без извесне духовне радљивости, нити обратно. Те две ствари јесу само две стране једног духовног процеса и изолирано се могу замишљати само као апстракције. Али, може да буде духовна садржина шира и обилатија или ужа и оскуднија, а тако исто и духовна радљивост може да буде сиднија иди слабија. Ио духовној садржини могу људи бити квалитативно сродни. Тако н. пр. сви људн једне струке имају по садржини сличне иредставе. Оно што их разликује, јесте духовна дубина, јер је код једних духовна живост, духовна радљивост јака, њихово знање их гони на нове комбинације, на проширавање и примену тога знања, на стварање нових проблема, за стављање нових мета за рад у својој струци и т. д., а код других пак поетоји извесна количина знања, мртва, без васпитне снаге и иницијативе, док је какве спољашње принуде не крену. Што је већа и силнија духовна радљивост у толико се и интензивнија осећања појављују с дотичним духовним радом; најјача је пак духовна радљивост у духовној саморадњи. Човеку је најмилије и од највеће вредности оно, што сам створи, па макар то за друге и не имало толике вредности. Највеће је осећање код деце у игри, јер је ту највећма примењена духовна саморадња дечја. Да би се, дакле, обрадом знања у школи појавила и осећања, треба да је ученик духовно саморадан т. ј. треба духовно да суделује. у ономе раду, што се зове настава. Ако се знање просто предаје, ако се просто казују представе и мисли, тада ученик пасивно прима, па упитан, и репродукује дотично градиво, али му је то градиво нешто туђе, без топлине," без живота. То није његова духовна својина, већ нешто с поља наметнуто, прилепљено. Недагошка наука је испитивала оне услове, под којима је могућна што већа духовна саморадња па према томе и појава што јачих осећања вредности обрађиванога знања за нас, и све их грулисала у три велике групе, које ћу, овде, у кратко само напоменути. 1. Ново знање, које се предаје наставом, мора да је асимиловано суделовањем онога знања, што га ученик већ има. С тога ново знање не сме бити потпуно ново, већ да има једним делом својим сродности с оним, што ученици у духу своме већ нмају. Тада та сродност новога знања изазива у духу ученикову оне представе, које примају ново знање, те се тако ново знање сљуби са старим, и тако ново знање постане права духовна својина ученикова. И то ново знање тада ученик не сматра као нешто туђе, јер га је задобио суделовањем и оних представа, којејеон већ имао, Из свега овога излази правило, да наставно градиво мора да одговара дотичном ступњу дечјег развитка и да се у предавању увек ново градиво ослања на већ добивени круг знања дечјег и усваја помоћу тог знања, што га ученик већ има. Генетичка ]е лсихологија успела да