Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОПНС

821

историски догађај испуњавају и без које се не може ни разумети, нема ни помена. Што се саме обраде историскога градива тиче, као што сам напоменуо, деда пасивно примају, што им учитељ приповеда, па онда то и сама издажу. Истина ја сам находио на веома течно препричавање тога градива, ади то није довољно. Еад би задатак наставе био давање голога знања, онда би се то можда и могдо бранити, алл како се овде увек мора поставити питање, шта је постигнуто у дутпи учениковој за образовање воље његове тим градивом, то находимо, да је овакав поступак не само недовољан, већ. и неоправлан. Већ само предавање историскога градива оваквим чистим излагањем је неправилно, ако је чисто учитељево изл.агање свагдашња и једина духовна храна ученикова, јер се ученици навикавају на извесну пасивност. Ред мисли, опис појава, узрочни одношај чињеница и све остало, што један догађај чини догађајем, јесте у овом случају учитељева духовна творевина, а цела ученикова духовна радљивост се своди на духовно подражавање учитељу и ншпта више. Код такве обраде ученик не може себе пренашати у оне одношаје људског живота, који се у градиву описују, те да и сам духовно суделује с личностима приповетке и историје, да и он саосећа тугу и жалост тих личности, да дели страховање и надање, које нрати сваки рад људски и да ужива у радости њиховој после постигнутога успеха. Историским градивом се износи, шта су кад људи жел.еди, хтели, покушавали и постизавали, и унознавањем с тим чињеницама, замишљеним духовним дружењем с дотичним личностима и духовним суделовањем у њиховоме раду, ученик тече богат избор циљева и за своју иницијативу, кад позније постане човек. Разуме се да тог идеалног пренашања не може да буде, ако ученици само пасивно слушају, што им учитељ приповеда, јер у том случају могу само научити градиво, могу само замислити догађаје, али не и проживети их. Стога је потребно, да се историја обрађује развојнш методом, онако, како сам напред изнео. Ну сем те стране историског градива од нревелике је важности и она њена страна, са које је називамо моралном учитељицом човечанства Међу циљевима учениковога иоступања у познијем животу, кад ученик постане равноправан члан друштвене заједнице, има таквих, који су за све људе обавезни и неопходии, а има и таквих, који су само могуАни т. ј. по којима ће се ученик управљати само тако, ако се буде бавио извесним позивом, ако се буде находио у извесним специјалним околностима и т. д. Први циљеви јесу морални циљеви, а други се 'тичу човековог стручног занимања. Моралпе циљеве, као унутрашње захтеве, ствара само дружење, а замишљеног дружења може да буде у школи само помоћу историског градива. Сви морални захтеви (императиви) пак јесу појмови. Појмови могу имати снагу убеђења тек тако, ако су у нама иостали. Ако су с поља предаии, ако су нам просто казани, тада их и ми можемо понова казати, можемо их знати, али се нећемо по њима и владати. С тога је нотребно, да из масе појединих моралних одношаја, које нам издаже историско градиво, у духу ученикову, суделовањем његовим, одвојимо заједничке ознаке и те ће нам заједничке ознаке тада сачињавати садржину појма. Такво обрађивање историског градива је могућно тек после морадне процене појединих одношаја, које нам оно излаже. Црема томе, обрађивање историског градива мора да буде у светлости моралног расуђавања и стварања морадних појмова апстракцијом онога, што је заједничко, код цеде груне иојединачних одношаја. Кад на тај начин аостане морадни појам у детету, то ће он у исто време да буде