Просветни гласник

942

ПРОСВЕТНН ГЛАСНИК

Фредерика Гондагу, војводу од Мантове и би баба Карлу II Гондаги, војводи Неверскоме. А како Маргарита беше једини потомак од породице Палеолога МонФератских, то она сва своја породична права пренесе на свога мужа и на породиду Гонцага, према чему је њен унук, номенути Карло II Гондага, војвода Неверски, сматран представником тога дома. А на основу тог истог права наслеђа војвода Неверски, сматрајући себе потомком цариградских Палеолога, у горе обележено доба стао је истицати своје претенсије на наслеђе цариградског престола и Грчке, у којој је мислио подићи народ на устанак против Турака, те помоћу његовом да сруши турску царевину па да заснује ново хришћанско краљевство. 0 раду Карла Гонцаге на том устанку од 1612.-1619. год. писао је Ксивреј у горе поменутој расправи а на основу нових, дотад необјављених података, међу којима је, као један од најинтереснијих, наведен извештај о састанку у Еучима 8. сеитембра 1614. год., на који се беху стекли главари српског народа из разних крајева да већају на који ће се начин дићи на Турке. Међу осталим подацима што их је писац тамо навео овај је заузео најугледније место, јер му је садржина врло интересна: у њему је изнесен пројекат устанка с упуствима како треба радити на том послу. 5 ) С тога га је Ксивреј саопштио целог у Француском преводу, али је интерес за њ био толики, да су га и у оригиналном италијанском прво саопштавали: Бишон (Висћоп) у својим КоиуеПее гесћегсћез зиг 1а ргтшраи1е (1е Могее, потом Александар Бланше у својој књизи Ба бтесе <1ерш8 1а рпзе с1е Сопз1ап1тор1е јизди' а поз јоигз (Нтге I, сћр. III), Франсоа Л.енорман међу прилознма свога дела Тигс е! Моп1епе§ппз (стр. 381.—384.), и многи други. У опште сви писци, који су се бавили проучавањем развоја Источног Питања, у погледу Турске, не могоше а да се не обазру на овај интересни докуменат. 4 ) Али сви ови, писци као и други, који су се, пишући о покушајима устанака Хришћана на Балканском Полуострву против Турака почетком XVII столећа, освртали на њ, сматрали су га аутентичним и аотауно аоузданим аодатком за догађај, на који се односи, и нико не сумњаше како је ово једна од многобројних мистиФикација с нарочитом тенденцијом из ирве половине XVII столећа, дакле из доба, које обилује сличном грађом, како делима у целини онда штампанима тако и оном што се чува по архивима, и за ко.ју се, као такву, мисли да је поуздана, а у ствари није. Да је овај докуменат непоуздан и да му је садржина с нарочитим смером дотеривана, уверио сам се поредећи га с многим другим пода-

3 ) Виће наведен даље у српскол преводу.

4 ) Од српских писада, па и то непотпун текст у срп. преводу навео је архпм. Руварац у свом делу 0 аеКским иатријарсима (стр. 56.—58.) и на н> се обазро у МогЛепедггпа-ма расправљајући о политичком положају Црне Горе и односу њеном дрема Турцима у XVI и XVII столећу (II изд., стр. 60.). На руском навео га;'је целог П. Ровински у I књ. Черногорги на стр. 737. —740.