Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

943

цима вему савременим по постаику, који још нису обелодањени, али ће у даљем издагању местимично бити обележени и наведени. Међутим карактер овог док} г мента јесте такав, да није довољно само навести други, којим би се тврдило противно овоме, већ је потребно нарочито истаћи зашто да се другим подацима верује а њему не, потребно је објаснити само време и прилике што су их створиди, а нарочито личност, која је јшм тежида да нешто постигне. Али како су прилике, у којима је докуменат постао, интересне и због многих других њему сличних докумената, којима се верује а не треба им веровати, а читалац то на другом месту не може наћи правилно схваћено, да бих га тамо упутио, при расправљању овог питања морам их изнети нешто опширније него би иначе требало. С тога ћу се у првом реду мало задржати на једном врло карактерном појаву из доба, кад је постао поменути извештај о састанку главара српских у Кучима 1614. године. У историји Источнога Питања прва половина XVII столећа броји највише авантуриста, пројеката о освајању турске царевине и бесплодних покушаја устанка Хришћана на Балк. Полуострву против Турака. Међу тим авантуристима и радницима на том послу било их је тројаких: једни су искрено радили за ослобођење свог народа од турске Јвласти, али су недовољно нознавали прилике и сувише су веровали у моћ других, који су жудели за титулама, славом и јуначким делима, мислили су о новим крсташким ратовима, па ако су имали, давалн су новца на предузећа, и то су давали треЛима, који су обмањивали и прве и друге, служећи као лосредници између њих. Из ове друге групе, што су се занимали мишљу о освајању турске царевине па су тражили посредника за посредовање код Хришћана на Балк. Полуострву, јесте војвода Неверски, Карло II Гонцаг, док је творац документа из последње. Кад се војвода Неверски почео занимати том мишљу, не зна се -гачно. Ксивреј мисли да није било пре 1612. год., али бих рекао да јесте и то да му је почетак у времену, кад се војђода бавио у ћесарској војсци, а то је првих година XVII столећа, када су изасланства српских главара из неких крајева ишла у Грац и у Беч, и молила надвојводу и ћесара да их ослободе турске власти. Тако судим, јер ми је при руци једно саслушање млетачког поданика Мартина Бенедета с Корчуле од 17. марта 1603. год., у коме овај саопшти млетачким властима како гајенекакав Француз Јулије де Кортис, родом из Марсеља, на путу од Млетака у Дубровник молио да с њим пође у Беч војводи Неверском. Кортис му иснрва није хтео казати управо зашто га зове у Беч, али кад је Бенедета заклео пред Богородичином иконом, да ником неће одати поверену му тајну, саопштио му је како војвода, да би Турцима одвратио пажњу од Угарске, смишља, у договору с ћесарем, да с неколико хиљада људи упадне у Неретву, зашто му ј е био потребан пристанак тамошњег