Просветни гласник

1046

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

0 пројекту закона говорено је у посданичкој скупштини најпре 15. Децембра 1879, а затим 12. и 20. јануара 1880, у сенату најпре 20. и 22. Новембра 1880, а затим 9. и 10. Децембра 1880. Као противнжк законског предлога при другом читању у скупштини иступио је нарочито посданик КеПег, заступајући с великом енергијом претензије клерикадне странке и народно шкодство у опште. По његову суду крајња сврха тога предмета јесте да раздвоји цркву и пшму, религију и васпитаве, да обнови и појача универзитетски монопод, да створи од учитељства лаичко духовништво нове државне религије, религије слободног мишљења. Хоће се, да се манастирски заводи и иансионати вегатачки и насилно „тише живота, и тога ради, вели, предлаже се, да се оснује тако много благодејанских места, која Ке напунити нове лицеје и испразнити манастирске школе. Ако се прими предлог закона, не'само да ће се тиме смртно ранити манастирске школе, већ ће се уопште из школа искључити настава религијска. Осим тога самјепредлог безобзирна увреда за жену Француску, којој се директно тврди да стоји ниско морално и умно. Упућује се на Француску револуцију, на Лаканалов програм, на г. 1798, а у ствари хоће се, да се морал религијски замени моралом републиканским. До душе о религији обучаваће духовници, али при огромној контроли, из милости, ако родитељи буду с тим сагласни. За то опет у програму значајно место заузима морал републикански, заснован на нриродном осећању и здраву разуму. Немогућно је међутим признати независан мојзал, који не би извирао из вере у биће божје и уверења о бесмртности људске душе. Једном речи, смер предлога био је представљен у најцрњим бојама, а такође и погибао, која од њега прети животу религијском. Смисао свих клерикалних говора био је у том, да се нредлогом удара на религију, да се прогони Бог из школе и друштва. Против Келера бранио је предлог известилац С. 8ее разлозима, које смо напред навели, објашњујући његово гледиште, а осим тога одговорио је Келеру и СћаГатеГ, трудећи се, да ублажи његове претеране приговоре. Нарочито се трудио, да објасни однос религије и морала. Не тражи се, да се религија потлачи, већ да постане предмет свести свакога појединца, да топлотом својом буди у њему нлеменитост и љубав и да ништи свако неваљалство и мржњу. А пошто у ново доба не постоји никаква државна религија, држава нема права да сама одређује извесну вероисповест као обавезну наставу, већ је дужна у том смислу да се управља према назорима заступника култуса религијских слобода који захтевају, да се у државним заводима .религијска настава врши у оној вероисповеди, коју желе родитељи појединих ученика. Држава се може бринути за обучавање у моралу независном, који се слаже са свима религијама. „Ми захтевамо наставу у општем моралу; к томе ће се додати настава религијска за децу, чији родитељи то буду желели. Тому нећемо