Просветни гласник

1048

ПРОСВЕТНН ГДАСНИК

приступа на велике школе и не нађу занимање, које одговара њихову образовању, и које је довољно плаћено? С њима ће се само повећати пролетаријат женски у друштву „ргоШапа! 1еШ'е е4 Мзе". Следбеник његов барон с1е Вагчдпап обележио је предлог уираво као насртај на слободу и редигију. По његовим речима, држава не треба у опште да се меша у васиитна питања и уредбе шкодске. Шкодство може напредовати једино тако, ако се остави, да се само самостално и органично развија. За прижер тога узима Америку. Лидеји девојачки управљени су против редигије, која је из њих искључена. „Жепа се одбија од цркве и потчињава држави", то је у кратко смисао цедог предлога. Али жена припада искључиво и једино породиди, држава нема на њу никаква права. Обојици говорника одговорио је одрешито и раздожпто сдавни историк Непгг МагИп , који је предузео Функцију известиоца о преддогу. Држава има права, доказивао је он, да подиже шкоде управо тада, у доба тешких пораза војничких и назатка подитичког. Васпитање девојачко до тада није задовољавадо потребе народне. Бидо је више црквено но народно, као да је проповедало девојкама Француским: „8аш г С2 1а Егапсе, тагз ауап1 с1е ваитег 1а Ггапсе заитег Коте." Али Рим и хришћанство, свештенство и редигија није једно исто. Не постоји никаква државна религија, религија је у срцу свакога грађанина, она је његово унутрашње убеђење, но држава има нрава, да у школама учи о дужностима ирема себи, према суграђанима, а тиме такође и о дужностима према Богу, јер је држава дело божје. Држави није с друге опет стране дужност, да шири позитивну религију, не пристоји јој такође ни да ради што против ње. Држави је дужност, да се брине за даље образовање и васпитање девојака, које ће једном бити мајке иотоњих грађана. Позитивна религија дотичне вероисповеди нека се учи 1. у породицама, где за ученице екстернаткиње родитељи сами треба да се брину, да унознају децу с поукама своје вере, 2. где по предлогу закона уз лицеје девојачке буду основани интернати, нека се питомицама у самом заводу даде прилика, да се у религији своје вероисповеди даље образују, али та настава треба да се повери једино духовницима појединих вероисповеди, никако учитељима и учитељицама световним. За ту наставу треба одредити дане и сате. На питање, каква ће бити природа замишљене наставе у моралу, говорник одлучно устаје против тврђења, да та настава значи прогонство Бога из шкоде. Не, Бога је немогућно прогнати из шкоде, као што је немогућно одвојити га из душе наше. „Религију хоћемо и ми и клерикали. Не постоји спор о религији, спор постоји између тежња клерикадизма и државних права". Значајан говор држао је у сенату Сћезпе1опд. Избегавао је нападање у смислу, да држава нема права да монополише девојачко васпитање, није изражавао обнчну мржњу против даичких шкода, већје би-