Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

959

рода, те је с тога и за нас познавање редигије при проучаваау културне историје нашег народа од веома велике важности. Даљи одељди ове студије имаће да изнесу и иокаж} 7 , на чему се оснива ово повлачење паралеле између нашег славског обичаја и грчког хероског култа; с тога ћемо ми одмах на њих и прећи. I 0 слави у опште Од вајкада је смрт сматрана као вечита загонетка, коју ни до данас није могао ни Један смртни, па чак нн један оснивадац тако раздичних ре.шгија разјаснити. Овом се загонетком и данас бави сваки од нас, мање или више, према томе у колико смо ми сами, или наши ближи и даљи рођаци, иријатељи иди другови, задешени здим удесом — смрћу. Сам Факт, да се против смрти не може ништа учинити, а још већма помисао, да ми своје најми.шј« и најдраже нећемо никад вшпе на овом свету видети, да су они за оттЈ свет у неповрат отишли — удива нам не само тугу и жадост за изгубљенима, него нас још већма плаши и намеће нам и против наше воље размишљање о томе: шта Ке иосле смрти настати. Сви установиоци религија трудили су се, да нам на тодика многобројна и загонетна питања одговор даду; ади, свима је нама познато, кодико ти одговори имају вредности пред строгом критиком разума. Ну, не само то! Посматрајући и проучавајући те одговоре појединих редигија и упоређујућп их са најстаријим као и најпримитивнијим нама познатим редигијама, ми додазимо до сазнања, /га је у свима пмма мање или вигие основна идеја, да се и аоеле смрти живи. Тедо пропада; ади остаје друга подовина човечјег бића — душа —, која живи и даље према различитим појмовима раздичитих религија. Душа, живећи тим другим животом, не престаје бити у вези са земаљским животом оних, који су јој за време њеног земаљског живота били миди и драгн. Она се брине и стара очински за оне, који су још у животу, њих потпомаже и заштићује од сваког зда и напасти, ако се са њоме добро поступа, и о редигиозне прописе о поштовању душе не огреши; али душа може чинити и зда, слати болест и смрт на људе, стоку и усеве, ако се дотични прописи не буду вршили. Ови свети обреди о неговању душе почињу још на самртничкој постељи, онда, кад је тело човечје постало већ немоћно, да се само о себи стара. Мртваци су код старих Грка сматрани као света бића, 5 ) па чак

5 ) РШагсћ. 8о1оп 21: 'Оошг то$ј; /Ј ,е9еотита.д кроуд гоџ,1^ау. Отуда се и називају лртваци ХМ 0101 џпхаред (РкЛагсћ. Оџаез^. Кот. 52; (^иае&Г. (тг. б), џахаред д&бпо 1 (АезеЋу!. Сћоерћ. 476 [ВтА.]). Уиореди А. ТигГшапдЈег, СоПесМоп НаЂоиго^, 1п1го(1ис410п р. 18.