Просветни гласник

наука и настаба

971

Милићевић на стр. 97, могло би се у ово питање мало дубље ући. Ну, за сад је ово од споредније важностн за наш рад. На овом месту треба нарочито истаћи и обичај: иреславу. Према начину, како се преслава на већини места у српском народу прославља, јасно је, да она надази свога оправдања једино у ономе, што смо овде о промени сдаве после оздрављења од болести споменули. Под преславом се у главпомс мора разумети један општи, али сиедпјадног значоња херос, који се у породици прославља, али не као покојни предак њезин. То се јасно види не само из начина прослакљања, него још боље из оног што нам Милићевић тврди, да „у јагодинском поморављу, осим Крсиог имеиа, неки људи прослављају још по два свеца преко године; једнога — да им се држе деца; а другога — да им не лиасава стока"Ј 2 ) Само се по себи разуме да она „подругљива прича", коју Милићовић на стр. 148 ор. сИ. наводи, нема и не може имати иикаквог смисла, а у толико већма што се она не може никако довести у сагласност са причом иа стр. 110 ор. сИ., а која по својој садржипи има пресудног значења за постанак и одржавање славских обичаја. После свега онога, што смо до сада о слави рекли, нама је потпуно јасно, због чега ни један Србин, па ма и најсиромашнији био, неће пропустити, а да своју славу не прослави. Он то чини с тога, што му је у прослављању славе у исто доба и приношење жртве његовим умрлим иретцима, о које се он не сме огрешити. Он се боји злих последица, које би од занемаривања тога култа имао очекивати; а вршећи култ, он не само да мисли, да врши оно, што „треба" и „ваља" вршити, него од тога очекује још и награду у успевању сваковрсних својих нослова, у здрављу и напретку свом и својих укућана. ДаЛе, задушнице и аодугија стоје у најтешњој вези са обредима славе; с тога ми можемо и узети за пример аокојнике, кад је говор о рђавом делању хероса, које је код Грка тако добро било познато, и чега су се они тако јако плашили. 63 ) — Није ретко чути, да се у народу дају неком страном лицу, ван укућана, различита јела, па и друге ствари „за душу тог и тог покојника". Овакви дарови су обична иоследица рђавих снова, које је дародавац због занемареног покојника снивао. У предању о нашој слави није ово рђаво својство хероса очувано, 64 ) али, као што мало пре рекосмо, оно је познато за покојнике, који су исто опо, што и хероси. — Лукијан нам је сачувао класичан пример ражљу-

62 ) Ор. «1. стр. 147. 63 ) К. Вепекеп, ор. сИ. I, 2 ст. 2477. м ) Реминиоцендије па наљућеног хероса налазе се у народној песмн о слави српског дара Степана (Милићевић ор. сН. стр, 103). — Леи пример наљућеног хероса — светитеља — донела је и »Нова Искра« у своме 2. броју од 1900 год. а на ст(1. 60 (Дрква св. Краља у Софији.)