Просветни гласник

1268

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИК

су кукавичина јаја уочљиво мала и по правилу, као што рекосмо, готово су тачно обојена као јаја оне птице, под коју је јаје но своме нагону баш потурила. Али иошто су јаја у туђем гнезду свакојаким случајностима изложена, снесе их кукавица ио двадесет и више једно за другим. То она може пошто (супротно друиш птицама, које се за време лежења већином мршаво хране: — зашто?) увек у изобиљу живи и нема потребе, да се брине за своје мдадунде; јер младог кукавичића добро хране маторке из гнезда као своју сопствену дечицу и то њима својственом храном (већииом малим гусеницама). Мало по мало дошл.ак нарасте толико, да потребује више места. Тада избаци из гнезда своју „назови — браћицу и сестрице", а кад „оврилати", за навек оставља своје хранитеље. Овај т. зв. „ кукавичин нагон " показује и род МоЈотгт из породице МегМае. 0. ЛУхЛтапп објави у „8сјепсе"-у (1897 г.) једну расправу, у којој је овај т. зв. кукавичин инстинкт или нагон код МоЈоШгиз-овпх врста доведен у везу с љиховим нагоном да говеда требе од гадежи што их спопада. ПроФ. О-г ОМокаг Х.еиесек, у једној својој расиравн, коју је и засебно одштампао нз часониса природњачког друштва у Брну, покушава сад да докаже, да и наша кукавица иређе бвше говедарска птица, т. ј. да праћаше чопоре дивљих говеди у њиховим иоходима. Љене ноге за пузање могле су јој служити за квачење о густу длаку својих домаћииа, кад ове курталиеаваше од свакојаких готована. Н>ен лаки танки и мало савијени кљун (као славујев) беше са свим подесЈш за тражење иисеката по густој чупи, а сразмерно дуг и пшрок реп служаше јој за одржавање равнотеже. Али стално чоиорово тумарање сиречаваше кукавицу, да се ода лежењу јаја. Она покуша да своје јаје потури у туђе гиездо тако, што га снесе тамо, и шго можда само у почетку ретко полазаше за руком, али наслеђем најпосле иостаде то општа особина за кукавице. Тиме кукавица беше лишена бриге око лежења и ј ош богато налажаше хране на својим домаћпнима, којима беше заштпћена и од својнх непрнјатеља. Кад доциије чопори дивљих говеди беху истребљени, мораше се она, која беше иавикла на тако богату храну, задовољити оним што друге птице презираху (а то је гусеницама с дугачким длакама) и сачувати своју особиту љубав ка шуми, као и свој стражарски глас, којим чињаше пажљивим своје домаћине на блиске непријатеље. Ова стражарска дужност донесе јој и њену плашљиву п оарезну природу, нарав, и да се ретко виђа. Осим овога та околност створи јој још заштиту од гониоца, што јој је пошло за руком, да у спољњем изгледу (њено леђно перје је пепељасто, а трбушно спво бело, украшено многим црним попречним па®тама) и ношњи (лету и ударном замаху) постаие слична грабљивици копцу (да зато народ мисли, да се она с јесени у копца нромеће, а на пролеће постаје опет кукавнца), иначе бп већ давно била истребљена код својих сада тако неповољних животних односа. М. Ж. 'Гом. * Један од најранијих Дарииноиих и Лајелових претеча. — Емил Шиф вели, да је ЂепоИ с1е МаШеГ, који је рођен 1656. год., а умро у Марсељу 1738., у једиом своме делу: „Разговор .једног индиског Фнлосо ®а с једним Француским мисионаром" нагласио мисао (иосматрајући шкољкине остатке и окаменотине сталожене у слојевима брегова), да су иостеиеннм издизапем из мора иоетали континенти и да су виши сисари, иа и човек, иостали иостеиеном трансформацијом (иостеиеним иромењивањем) из риба.