Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

1161

а друго је част и гозба за званице, за госте, за путнике и намернике к оји би му дош.1и на тај дан". 100 ) Ну, ми, тражећи да познамо претхришћански облик славског култа, морамо на првом месту едиминирати удео, који би Богу припадао, јер п ако се при славским обредима Бог тако често помиње, ипак се њему не намевује жртва. То помињање Бога чисто је хришћански обичај, и под тим именом разуме се Бог у хришћанском смислу, коме нису потребне овакве жртве. То принашање жртве намењено је једино Светоме, иод којим, као што знамо, ваља разумети умрле покојнике. Ну, и оно, што Милићевић назива чашћу и гозбом за званице, госте и т. д. није ништа друго, него такође на жртву принета јела и пића, која морамо идентифицирати са грчком речју ^епа, а о којој смо ми мало пре говорили. Без тога, као год и без оног првог, не може бити правог прослжвљања славе. Како пак гозба, 'Игш, чини један део за себе, који варира према обичајима племенским, који су опет зависни од земљишта, на коме дотично племе живи, то ћемо тај обред као мање важан, изоставити; јер се на гозби износи обично оно, што се у дотичном крају и годпшњем времену најрадије једе и пије. Међутим, стално и типнчно се свуда налази оно, што Милићевић убраја у дворбу и угодбу Светоме, те баш с тога то и заслужује нашу особиту пажњу и специјално проучавање. Али, нотребна је још једна напомена. Из различитих цитата, које смо ми овде навели, може се овде-опде наћи, да су у херојском култу код Грка приношене на жртву и крвне жртве; ну, то је спорадично, а типичне су, као што су и сви остали испитиваоци на овом пољу уочили, бескрвне жртве у облику куханих јела, у пићу и другим стварима. 101 ) Нсти је случај и са нашом славом, јер нигде нема о томе помена, да се Светоме нриноси на жртву ова или она животиња. 0 осталим појединостима биће говора на дотичним местима, те ћемо с тога и почети са најглавнијим делом жртве Светоме, који се, по нашем мишљењу, састоји у 1. К о л> и в у. Ђ. Даничић 102 ) преводи нашу реч кољиво, кс>лико са грчком хбХ^вог, објашњујући је латински са {гитепШт сос1ит. Наши филолошки стручњаци, у којих сам се у овоме распитивао, потврдише, да је кољиво несумњиво грчког порекла. Ну, и ако је грчка реч у.б/Ј.е.Зос по своме основном значењу веома слична речи хоЛуроу, а коју ми често код грчких писаца налазимо, ипак се не смемо на њу ради објашњења кољива

10 °) Милићевић ор. сН. стр. 111. 101 ) Упореди Г. Бепекеп, ор. стр. 2507. 1о:! ) Рјечник старина, 8. у. (I. стр. 463).