Просветни гласник

1368

ЛТОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ција доцнијих историка. Сви ти тако звани Ромулови закони нису ништа друго до прастаро обичајно право, које није било заиисано и законодавним актима Фиксирано. Оно се можда налазило забеленгено у Папиријевој збирцн, и ако је то довољно познао само за један Ромудов закон: али релативно позни ностанак те збирке може се сматрати као сигуран Факат. Ратови које Ромул води дедо су сиромашне инвенције; они су, као п толики тобоаши догађаји краљевског доба, копија догађаја из историјског времена. Што се поименце тиче рата против Фидене, то је он очигледно копија срећног ратног похода из год. 328, у ком такођер одлучну улогу игра једна вешто спремљена заседа, а Фидена бива освојена на исти пачин — то јест тиме што Римљани који гопе у стопу непријатеља заједно с њим улазе у град кроз отворену капију. Уопште отпадништво и поновно освојење Фидене то је једна прича која се тако често појављује у римској историји, да човек не може а да не помисли да су аналисте тај догађај самовољно умножавали да би тиме испунили празне анале краљевског доба. И то да су Вејањи на глас о паду Фидене скочили на оружје, црта је позајмљена из доцније историје, кад Веја пзлази више но једанпут на поприште с Фиденом руку под руку. У бсталом традицијонална прича о Ромуловом рату с Вејом потпуно је без боје н карактера. Стогодшнње примирје насумце је измишљено. Као услов за њ Дионисије помиње уступања тако званих 8ер4еш Ра§1 и 8а1шае (сољаних иоља): и тај податак нозајмљен је из доцније историје. И ова два тако кратка и празна ратна похода треба да испуњавају дугогодишњу владу једног тако ратоборног и неуморног краља, Једног за кога се вели, да је непрестаним ратовима свој народ био начинио сасвим дивљим! Јасно је не само да о тим ратовима није било историјске традиције, него и то да о њима није пи стара традиција ништа знала. Једино Ромулов излазак и одлазак, како изгледа, играо је у најстаријој причи иеку удогу; што се налази између тога већим делом је књижевннчки продукат, то је измишљено да испуни празнине у традицији и да начини једну непрекидну историју. Ромулово вазнесење на небо нрнродан је завршетак његовог земаљског живота. Ромул је чудом дошао на свет те мора чудом и да отиде с њега. Да би се необично у оба догађаја јаче истакло, узето је помрачење сунца, које означава како моменат његова доласка, тако и моменат његова одласка. Једну паралелу пружа нам у грчкој митологији Херакле. И Херакла диже један облак уз грмљавину на небо, где се он мири са својом непријатељицом Хером и њеном кћери Хебом жени. Овај или један сличан мит грчке митологије лебдео је римским песницима пред очима у толико пре што је појам о апотеози у овом облику првобитно италијским народима. тако туђ, као што им је непозната идеја о полном живљењу богова с људма и рађању људи од богова. Обоје је узето из