Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

1295

Крајем пак 1609. год. војвода савојски био је сасвим напустио ранији рад у овом правцу, па и 1610. год. није се занимао њим, ади 1611. год. поново га се лаћа тако да се први трагови обновљенога рада опажају у самом почетку те године. 19. јануара 1611. год. млетачки Сенат писаше главном провидуру у Далмацији и Арбанији како му је посланик из Рима јавио да се на папском двору у велико говори да се вице-краљ напуљски мисли кренути на Арбанију, и да је у то умешан и војвода савојски. 126 ) Та вест била је тачна, јер о раду и тежњама војводинил из год. 1611. има доста података, само као његов посредник код Срба под Турцима и код Арбанаса не указује се више Јован Ренези већ неколицина Дубровчана, које је дубровачки Сенат прогнао из Дубровника те су се склонили у Италлју и тамо се одали послу досад' поменутих авантуриста. Ти нови посредници беху: Севастијан Менчетић, Јаков, Јован и Марин Растићи, и Јаков Ђорђић. 1609. год. они беху наиали и батинама истукли Дубровчанина Доменика Фаченду, зашто су сва четворица била кажњена нрогонством из Дубровника. Једни од њих уклонише се у Стон а други на острва, где су се задржали четири месеца, па кад у Дубровник дође неки Лоренцо Ваго, нећак Л.оренца Минијата, агента војводе мантованскога, ови се кренуше с њим у Мантову, сви сем Менчетића, који оде у Напуљ. Из Мантове војвода их убрзо упути у Турин, где код војводе савојскога бише добро примљени. Ну после неколико месеца казна им би опроштена, те се у Дубровник вратише Јован и Марин Растићи, али у Турину остаде Јаков Ђорђић, а Јаков Растић оде у Мантову. Ова двојица задржаше се тамо 1610. и 1611. год. 12 ') Ну док су они тамо били, деси се да Јован Растић нехотице ноћу, пршшком карневала, убије сина Николе Менчетића, тадашњег иосланика дубровачке републике у Млецима, 128 ) зато, као убица, ноново би кажњен изгнанством те се склони на Корчулу, откуда га брат му Јаков иризва у Мантову. Али и Мариново држање и дружење у Дубровнику с људима, који су били посредници италијанских дворова, изазва сумњу код власти те и он мораде избећи у Италију и оде право у Турин. Тако ова четворица 1611. год. беху посредници војвода савојског и мантованског. 0 раду њихову, а нарочито Марина Растића за рачун војводе савојскога, из год. 1611. има иовише података у депешама капетана млетачког бродовља на Јадранском Мору. Нарочито је интересно једно писмо од млетачког новереника из Анконе, придожено депеши капетана бродовља од 13. дек. 1611. год., у коме је укратко оцртан сав рад

126 ) 8епа1о аесгс1;а, ЂеМЂегаггопг Вота, Ке§. 18, Јо1. 37. V. 127 ) У депеши капетана на Јадранскол Мору из Санта Кроче код Дубровнпка, од мес. октобра 1611. 8епа(;о весге1;а, ОГзрассг Ае1 СарИапо Ш Оо1(о 128 ) ПШет.