Просветни гласник

. НАУКА И НАСТАВА

1331

тим прећи и на остале чланове система: планете, комете и падалице.. Ово је свакако један од најинтересантнијих делова, с тога ћемо се на њему задржати нешто више. Нас би и сувише дадеко одвело, ако би се упуштали у набрајање свих детаљнијих резултата, те зато ћемо се ограничити само на најглавније и најпоузданије, који за сада постоје. Од приличног броја теорија и хипотеза, које природно прате сваки овакав посао, ми ћемо у најкраћим потезима означити само оне, које су најглавније. Сунце. Ма да Сунце од искони обасјава Земљу и остале чланове свога система и ма да га људи од вајкада сваког дана гледају, ипак су научни погледи о природи његовој дошли веома позно. Стари народи, гледали су у њему свети и чисти огањ, коме су придевали још разне, више мање Фантастичне. особине. Тек са проналаском дурбииа, могле су се зар јавити неке основаније теорије о изгледу његовом. Прва појава, која је дурбинима констатована, биле су т. з. пеге његове. Изглед ових пега давао је повода многим и занимљивим нретпоставкама. Све те претпоставке косиле су се јако са ондашњим стањем науке и философским назорима онога доба. Колико је то јако било, примера ради наводимо овде одговор, који је добио језуитски патер Зсћешег од свога духовнога старешине, када му је саопштио откриће сунчевих пега и молио га да му допусти публиковање једнога дела о томе открићу. „Ти не видиш добро, рече му духовни старешина. Ја сам проштудирао Аристотелове списе два пут, од корице до корице, па нигде не нађох места да се о томе говори, што ти причаш. Изби ти те мисли из главе, синко. Буди уверен, да тих твојих Сунчевих пега нема, а ти их видиш само зато, што ти неваљају стакла или очи твоје". Философи су једнако исповедали, да је Сунце светско око, а оно не може боловати ни од какве очне болести те да на њему може бити каквих било пега. Ну на скоро су и они морали признати, да на Сунцу одиста има пега. Па и после открића Сунчевих пега, свеколика посматрања била су и сувише недовољна, да би могла послужити као материјал за какву озбиљну научну теорију. Тако је све стајало до проналаска спектралне анализе. Тек пре 3—4 деценије година пронађена и примењена ова метода у астрономији, привредила је до данас огромну количину резултата и питање о саставу Сунчевом дошло је у нов и савршенији стадијум. Сунчева околина, састоји се од: фотосфере, хромосфере и короне. Сви ти делови виде се било голим оком (фотосфера), било пак дурбином при тоталним Сунчевим помрачењима (хромосФера и корона). Али спектроскопом констатован је још један део Сунчеве околине, састављен од разноликих гасова и пара у коме се врши апсорпција, те услед тога и постају тамне ФраунхоФерове линије. Тај се део обично назива слој иревртапа. У њему „плива" ФОТОСФера у облику наших цирусних облака,