Просветни гласник

1360

1ЈЕОСВЕТНИ ГЛАСНИК

друго до да понављају за њима: већ најстарији међу њима, Фабије Пиктор само је препричавао Диокла са. Пепарета. Угледање на Грке расдо је све више до Августовог доба, кад је достигло до врхунца. А како је и могло да буде друкчије? Рим је био препун Грка, који су имали васпитање у својим рукама, те су младежи улевали презирање према чисто народном као варварском. Тако је наиослетку дошло да су Римљани били најгори тумачи својих прича и да Италици нису имали ништа тако домаће и сопствено, што нису били узели од Грка. И против ове је теорије устао и критиковао је нарочито Швеглер. Он вели ово : Да је римска историја најстаријег доба, у оној Форми у којој је ми имамо, дело литерарног рада, не може се одрицати: одвојене и независне приче спојили су у целину и сув и мршав детаљ искитили су књижевници. Чак и по неки историјски детаљ може бити литераран продукат, може бити измишљен да испуни јазове у традицији: тако на пример Ромулови походи против Фидене и Веје, који су измишљени или још боље позајмљени из доцнијег већ историјског доба, па пренесени у митско, да се дугогодишња влада једног врло ратоборног владаоца, о којој се није знало много важно да прича, с неколико ратних дела украси. Један пример књижевничког рада исте врсте је и то што је тиранин Дионисије са својим поклоном у житу пренесен из гладне године 343 у гладну годину 263. Таке причице позајмљене из Херодота и уметнуте у историју другог Тарквинија порекла су без икакве сумње литерарног. Али исто је тако сигурно да основа, основни материјал традицпјоналне историје није нлод књижевног рада. Те приче су без поговора. старије од најстаријих литерарних покушаја на том пољу; најранији аналисти, као Фабије Пиктор, Цинције Алимент, Еније, нашли су их већ готове, јер без те претпоставке било би то што се ти истовремени а један од другог независни писци у суштини слажу необјашњива загонетка. Те су приче дакле још мање елаборат грчких писаца, који су уопште тек много доцније сазнали за Рим и почели о римским старинама да пишу. Најстари.ји Грк, који се, како изгледа, ближе позабавио о најстаријој историји Рима, био је Тимеј, и он је нашао на пример причу о тројанској колонији у Л.ацији већ готову. Да су Грци, чији је убитачан утицај на римски морал сваком иознат из славног Јувеналовог описа, и на римску историјографију штетно утицали, дасу они код Римљана осећај за домаће, за традиционално отупели, и по који ФалзиФикат унели у римску историју, то се не може одрећи. Листа и хронологија албанских краљева, на пример, елаборат који на челу носи печат књижевног рада, може бити из пера једног Грка. Особито су, изгледа, рђаво радили као писци мемоара и генеалогија појединих Фамилија, који су живели махом у кућама римске велике господе као клијенти, или су хтели тим производима да поласкају таквим високим личностима и да задобију њихову милост. Понеком парвенију такав један Грк измислио Је славно порекло, једног