Просветни гласник

/

НАУКА И ПАСТАВА

1361

старог краља иди кнеза или једног Енејиног друга за претка. Како су ти грчки дитерати уопште лакомислено с римском традидијом и историјом поступади у мемоарима и раснравама, које су они посвећивали одличним меценатима, делом и дамама, можемо ми из више од једног примера видета. Али на традиционалну историју Рима и римске државе ови Грци нису могли имати врло великог утпцаја. Та је историја ностојала у народном веровању одавна и чврсто, кад су грчки литерати појурили у Рим у последњем веку републике, па се угнездили у кућама римске господе. Исто тако ови ту нису никада дошли до таквог великог и општег утицаја да им је било могуће направити од једног свог историјског романа опште народно веровање код Римљана. Напослетку, изван Рима тај роман није могао бити написат: тако је тесно римска кажа приљубљена уз римске локалитете и споменике римске прошлости. Тако Швеглер о Нибуровој и Шлегеловој хипотези. У исто време он је оснивач треће теорије, по којој је сгарија римска историја етиолошког карактера, по којој је то јест она измишљена да објасни разне римске институције, споменике итд. историјскога доба. 0 нроцесу постанка те традицијоналне историје он говори ово: Чиста и ирава традиција о основању Рима и његовим најстаријим догађајима изгледа да се — ако је уопште кад и постојала — рано изгубила. Друкчије није ни могло да буде. Пошто она није записата, чиме би једино могла бити осигурана од нропасти и ФалсиФИКовања, нити је постала предмет народне поезпје, па да бар у песми добије један чврст традицпјоналан облик, то је морала, по природи ствари, у току генерација занемети и угасити се. Врло је могуће, чак и вероватно, да Римљани већ у доба децемвирата нису знали ништа поуздано о пореклу свог града. Али није се остало при том незнању. Осећала се нотреба да се каже што ближе о једном доба и догађајима при свем том што о њима није било никаквог историјског помена и стога је на основи тамних успомена и усамљених кажа, које су се биле очувале, из особних имена, монумената, установа, обичаја начињена једна историја којом су испуњени јазови у традицији. На хотимично, намерно варање и навластито Фалсификовање историје при том не треба још ни из далека мислити; на против, тада су Римљани живели у мишљењу да су у тим причама срећно прави ток догађаја погодили и првобитну историју реконструисали; поступак је био наиван као уопште у митској поезији. Разуме се по себи да та тако измишљена историја није одмах од почетка чинила овакву целину какву ми имамо у римским историјским делима: та целина, у којо.ј су доведени у прагматичну везу прича о Енејином доласку у Лацију с основањем Албе Лонге, ред албанских краљева с основањем Рима, тако да су римска историја и предисторија од Енејиног доласка до пада млађег Тарквинија повезане концем непрекидног исторнјског причања — та систематска целина по-